Vilhelm Furtvengler (nem. Wilhelm Furtwängler; , 25. januar 1886 — , 30. novembar 1954) je bio nemački dirigent.
Biografija
Vilhelm Furtvengler je rođen u Berlinu, a odrastao je u Minhenu gde je dobio privatno muzičko obrazovanje. Prvi put je nastupio sa dvadeset godina, 1908. godine, i tom prilikom izveo Bruknerovu devetu simfoniju. Veoma je brzo napredovao i 1920. godine mu je ponuđeno mesto dirigenta orkestra Berlinske opere, koje je do tada držao Rihard Štraus. Kako je tu sticao neverovatna priznanja, a popularnost mu neprestano rasla, već 1922. godine je nasledio Artura Nikiša na čelu Berlinske filharmonije, gde će ostati do kraja života.
Vreme nacizma
Sa dolaskom nacista na vlast, Furtvengler kao već istaknut umetnik, najpre je nesmetano nastavio karijeru u Nemačkoj. Međutim, problemi su se pojavili jer je nastavio da podučava neke jevrejske učenike i nastavio da izvodi kompozicije Gustava Malera (čija su dela smatrana nepoželjnim zbog njegovog jevrejskog porekla). Tako je 1936. godine stigla ponuda da preuzme Njujoršku filharmoniju, koju je do tada držao Arturo Toskanini. Furtvengler je nameravao da tu ponudu prihvati, međutim pojavili su se izveštaji i odgovori da on to neće moći da uradi, jer namerava da ponovo preuzme Berlinsku operu. Ovi izveštaji su onemogućili svaku dalju saradnju sa Njujorškom filharmonijom.
Ono što se zapravo desilo je da je nacistički režim pokazao svoju totalitarnu prirodu i nastojao da u sebe inkorporira i kontroliše svaki segment društvenog života, pa tako i umetnost. Na taj način su pristalice nacionalsocijalizma onemogućile dugoročne aranžmane Furtvenglera u inostranstvu, i uopšte svako napuštanje Nemačke. Nakon toga, Furtvengler nastupa u Nemačkoj tokom rata i postoje fotografije Furtvenglerovih nastupa, dok Hitler i Gering sede u prvom redu. Međutim, Vilhelm Furtvengler nikada nije postao član nemačke Nacionalsocijalističke partije, kao npr. Herbert fon Karajan, kome je to kao mladom dirigentu bilo potrebno za dalje napredovanje. Ali ipak, ratne godine su Furtvengleru onemogućile svaki kontakt sa inostranstvom. Posle rata je imao problema zbog optužbi za saradnju sa Hitlerovim režimom, te su prve posleratne godine bile jako teške za Furtvenglera. Međutim, bio je oslobođen optužbi za kolaboraciju i 1947. godine se vratio u Berlinsku filharmoniju i tu ostao do kraja života. Umro je u Baden- Badenu u Nemačkoj 30. novembra 1954. godine.
Furtvengler - Toskanini
Veoma bitan deo karijere Vilhelma Furtvenglera se odnosi na njegov sukob sa Arturom Toskaninijem. Ove dva dirigentska velikana prve polovine 20. veka predstavljaju antipode u dirigentskoj praksi. Na samo da su bili u stalnoj trci za dirigentskim tronom tog vremena, već su i njihovi pristupi muzici, i njihovi stilovi u dirigovanju bili potpuno različiti. Furtvenglerov stil se ogledao u subjektivnom pristupu. On je, ne držeći se u potpunosti partiture, proizvodio proizvoljan zvuk, ne sledeći u potpunosti note, već stvarajući logičke celine u muzici. To je ponekad proizvodilo jako brz, ponekad gotovo trom tempo, ali uvek čist ton i divnu muziku.
Sa druge strane Toskanini je bio objektivan i neverovatno precizan. Jednom prilikom je Furtvengler prisustvovao Toskaninijevoj probi devete simfonije Ludviga van Betovena. Kada je Toskanini precizno izveo početne taktove, Furtvengler je uzviknuo: “Prokleti taktodavac!“, i odmah napustio salu.
Literatura
- Norman Lebrecht, The Maestro Myth, 1997.
Vanjske veze
