Vukić Mićović (Bare Kraljske, 1. januar 1896 — Beograd, 19. januar 1981) je bio srpski hemičar, profesor i dekan Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu, rektor Beogradskog univerziteta i akademik SANU.

Rođen je u Kraljskim Barama, kod Andrijevice 1. januara 1896. od oca Milonje i majke Ružice, rođene Novović. Osnovnu školu je završio u rodnom selu (1903—1907), a tri razreda niže gimnazije u Podgorici (1907—1910) gde je sedeo u klupi sa Ristom Stijovićem. Školovanje je nastavio u Beogradu, gde je u Drugoj muškoj gimnaziji završio razrede od četvrtog do sedmog (1910—1914). Prvi svetski rat je omeo da završi i osmi razred gimnazije, učestvovao je u ratu 1914-1916 kao đak narednik u Kraljskom bataljonu u Crnoj Gori. Juna 1916. je odveden u zarobljeništvo u Mađarsku, gde je u logoru proveo vreme do 23. decembra 1918. Tokom 1919. završio je osmi razred Druge muške gimnazije u Beogradu, položio maturu i upisao Filozofski fakultet, grupa nauka: hemija, fizika i fizička hemija.

Bio je profesor Filozofskog, odnosno Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu. 1921. je postao prvi asistent za hemiju i to neukazni još kao student, da bi po diplomiranju 1922. postao ukazni asistent. Doktorsku disertaciju radio je dve godine u Hemijskom institutu Univerziteta u Nansiju (1926—1928) kao stipendista francuske vlade, kod profesora Vavona. Doktorirao je jula 1928. godine i zadržao se još godinu dana u Nansiju da završi započeta istraživanja i radove. Posle toga se godinu dana u Londonu bavio naučnim radom u Hemijskoj laboratoriji Londonskog univerzitetskog koledža kod Nobelovca Roberta Robinsona kao stipendista Srpskog potpornog fonda. U Beograd se vratio oktobra 1930. godine. Za docenta je izabran 1931, a za vanrednog profesora 1938. godine. Odmah posle rata na Katedri hemije bili su samo profesori Milivoje Lozanić i Vukić Mićović i asistent Sergije Lebedev. Redovni profesor postao je 1950. godine. Upravnik Hemijskog instituta bio je u periodu 1949-1960. Penzionisan je 1966. godine, od 1945. do penzije bio je šef Katedre za hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta.

Bio je dekan Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu 1949—1952. godine. Rektor Beogradskog univerziteta bio je dve školske godine, 1952/3 i 1953/4. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 30. januara 1958, a redovni član 20. decembra 1961. Bio je 1963-1965 sekretar Odeljenja prirodno-matematičkih nauka u SANU, a 1965-1971 generalni sekretar SANU.

Objavio je veliki broj naučnih radova iz različitih oblasti organske hemije: sužavanje alicikličnih prstenova, određivanje strukture brazileina, dobijanje estera dikarbonskih kiselina, utvrđivanje konstutucije hinaldinkarbonskih kiselina, proučavanje redukcije pomoću litijum-aluminijum-hidrida, reakcije alifatičnih alkohola sa olovo-tetraacetatom itd. Dao je doprinos hemijskoj nomenklaturi i terminologoji u srpskom jeziku. Napisao je univerzitetski udžbenik „Stereohemija“, Naučna knjiga, Beograd, 1948. godine, 565 strana. Preveo je sa nemačkog knjige Arnolda Frederika Holemana „Udžbenik organske hemije“, Geca Kon, Beograd, 1926. godine, 516 strana; i „Neorganska hemija“, Beograd, 1927. godine, 499 strana. Sa grupom autora priredio je „Hemijsku čitanku“ za srednje škole, izdatu 1968. godine na 378 strana.

Govorio je, osim srpskog, engleski, francuski i nemački jezik, a služio se ruskim i italijanskim. Bio je član Francuskog hemijskog društva (fr. Société Chimique de France) od 1928. do 1941. godine. Bio je potpredsednik Srpskog hemijskog društva i član Hrvatskog kemijskog društva. Dobitnik je više nagrada i priznanja među kojima su Sedmojulska nagrada Srbije 1965. godine, Orden rada sa crvenom zastavom (1964) i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom (1979).

Umro je 19. januara 1981. u Beogradu i sahranjen na Novom groblju. Njegova bista se zajedno sa bistom Đorđa Stefanovića nalazi ispred ulaza u Veliki hemijski amfiteatar (VHA) Hemijskog fakulteta.

Oženio se 1934. godine Magdalenom - Lenom Sokić (1910—1993), kćerkom Milovana Sokića, narodnog poslanika i kafedžije iz Ivanjice. Milovan je imao još dve kćerke i sedam sinova, među kojima su Manojlo Sokić (1887—1941), prvi vlasnik i glavni urednik lista „Pravda“ i otac slikarke Ljubice Cuce Sokić (1914—2009), i sin Petar Sokić (1893—1964), trgovac i otac glumice Ružice Sokić (1934—2013).

Imali su troje dece: Ružica (1935—1989) udata Savić, lekar; Ivan Mićović (1941—2001), profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu; Milutin Mićović (1944 - 2018), glumac.

• Dragomir Vitorović, Snežana Bojović, Živorad Čeković: „Vukić M. Mićović 1896-1981, život i delo“, Hemijski fakultet, Beograd, 1996. godine, 142 strane.

• Biografija na sajtu SANU