Sportski centar u Veterniku kraj Novog Sada od 1996. nosi njegovo ime.[2]
Preminuo je 27. aprila 2014. a sahranjen je tri dana kasnije na groblju u Begeču kod Novog Sada.[3]
Detinjstvo
Rođen je u selu Begeč blizu Novog Sada u Bunarskoj ulici od oca Boje seoskog kolara i majke Marije. Vujadin je imao starijeg brata koji se zvao Aca i koji je bio šest godina stariji od Vujadina, koji je umro veoma mlad. Takođe Vujadin ima dve mlađe sestre sestru Vericu Veru i sestru Danicu Dadu koja je još živa. Vujadin je završio trgovačku akademiju.
Igračka karijera
Klupska
Boškov je dres Vojvodine nosio 14 godina. Još kao 15-godišnjak debitovao je za klub u kome se afirmisao. Otkrio ga je trener Bane Sekulić. Za punih 14 sezona, sve do 1960. godine odigrao je čak 512 utakmica u dresu Vojvodine. Boškov je bio u sastavu tima koji je igrao prvo finale nacionalnog kupa u istoriji, 1951. godine protiv Dinama, bio je član ekipe koja je ponela titulu vicešampiona Jugoslavije, 1957. godine, i iste godine igrala finale Srednjoevropskog kupa protiv Vašaša.
Posle deceniju i po igranja u Novom Sadu, Boškov se 1961. godine preselio u redove italijanske Sampdorije za koju će ostati dugo vezan i po završetku fudbalske karijere. U Đenovi je ostao samo jednu sezonu, jer je 1962. prihvatio ponudu da bude igrač i trener u švajcarskoj ekipi Jang felous iz Ciriha, u kojoj je 1964. okončao igračku karijeru.
Reprezentativna
Boškov je imao sjajnu karijeru u dresu reprezentacije Jugoslavije, za koju je od 1951. do 1958. godine odigrao 57 utakmica. Od toga, zabeležio je čak 37 uzastopnih nastupa.
Za plave je debitovao 24. juna 1951. godine u Beogradu u pobedi nad Švajcarcima u revijalnom duelu 7:3 (6:1), a oprostio se 19. juna 1958. u porazu od Nemaca u Malmeu 0:2, na Svetskom prvenstvu u Švedskoj.
Posle sedam godina provedenih u Vojvodini, tri godine je vodio reprezentaciju Jugoslavije, do oktobra 1973. i remija bez golova sa Španijom u Zagrebu. Ipak, plavi su se plasirali na „Veltmajsteršaft” u Minhen pobedama nad Grčkom i čuvenim golom Katalinskog u „majstorici” sa Špancima.
Inostranu trenersku karijeru Boškov je počeo u Den Hagu, 1973, s kojim je dve godine kasnije osvojio Kup Holandije. Vodio je Fajenord dve godine, a zatim je prešao u Španiju, gde je sjajnim rezultatima vodio Saragocu i tako se preporučio za Real Madrid. Sa „kraljevskim klubom” 1980. osvojio je „duplu krunu”, i stigao do finala Kupa evropskih šampiona, u kojem je izgubio od Liverpula (0:1). Od Reala se oprostio 1982. kada je ponovo osvojio „Kup kralja” i dve godine vodio Sporting iz Hihona.
Iz Španije se preselio u Italiju, gde je 1986. uveo Askoli u elitu, a zatim je preuzeo klub iz njegovih igračkih dana, Sampdoriju, sa kojom je osvojio italijanski kup 1988. i 1989. godine, a u finalu Kupa pobednika kupova izgubio od Barselone. Ipak, 1990. Vujke vodi Sampdoriju ka peharu osvajača Kupa pobednika kupova, a 1991. godine Đenovljane do prve i zasada jedine titule prvaka Italije u istoriji. Sampdorija je 1992. igrala finale Kupa evropskih šampiona, ali je opet naišla na Barselonu.
Boškova je put zatim odveo u Romu, sa kojom je dogurao do finala Kupa 1993, a zatim slede dve godine na klupi Napolija i sezona u švajcarskom Servetu, ponovo Sampdoriji i konačno u Peruđi. Trenersku karijeru Boškov je završio kao selektor SR Jugoslavije, uspevši da odvede reprezentaciju na Evropsko prvenstvo 2000. u Belgiji i Holandiji, na koje se naš državni tim plasirao posle nezaboravnih mečeva protiv Hrvatske. Boškov je 2001. proglašen za počasnog selektora SR Jugoslavije.
U februaru 2022. godine, posthumno je primljen u Kuću slavnih Kalča, po odluci vodećih ljudi italijanskih medija.[4]
