Telegon

Telegon u neznanju ubija Odiseja, ilustracija iz rukopisa Romana o Troji Benoîta iz Sainte-Maurea (14. vek)

Telegon (starogrčki: Τηλέγονος) bio je, u grčkoj mitologiji, sin Odiseja i čarobnice Kirke. Njegovo ime, prevedeno s grčkog, doslovno znači "rođen daleko" i aludira na njegovo rođenje na mitskom ostrvu Eeji, daleko od Odisejeve Itake.[1]

Mitologija

Kirka je Odiseju, s kojim je imala ljubavnu vezu (Odiseja, X‒XII pevanje), rodila sina, Telegona (Τηλέγονος = "rođen daleko"). Telegon odraste živeći s majkom na ostrvu Eeji. Na podstrek boginje Atene, Kirka mu saopšti očevo ime. Prema jednom podatku u izvodu iz Pseudo-Apolodorove Biblioteke, Kirka mu daje i jedno naročito moćno koplje, čiji je vrh umočen u otrov, a koje je napravio sam bog Hefest.[2] Telegon otplovi prema Itaci, ali na moru ga uhvati oluja, koja ga izbaci upravo na to ostrvo, ali on to ne shvata i ne zna gde se nalazi, pa stane pustošiti zemlju i ukrade Odisejeva goveda. Odisej izađe pred njega s vojskom kao na neprijatelja, ali ga Telegon u neznanju probode svojim specijalnim kopljem, čime se delimično ispuni Tiresijino proročanstvo dato u Odiseji, da će, naime, Odiseja stići smrt "s mora". Dok Odisej leži na samrti, on i Telegon se prepoznaju. Videvši šta je učinio, Telegon uzme očevo mrtvo telo te se s Penelopom i Telemahom, drugim Odisejevim sinom, vrati majci na Eeju. Tu pokopa oca, a Kirka ostale odbari besmrtnošću. Telegon se oženi Penelopom, a Telemah Kirkom.[3][4][2][5]

Ovu priču o Telegonu opevala je Telegonija, izgubljena starogrčka epsk pesma koja je pripadala trojanskom ciklusu i predstavljala završnu epizodu u okviru tzv. kikličkih epopeja; taj se ep sastojao iz dva pevanja i sadržinski se naslanjao na Odiseju,[6] a pripisivao se Kinetonu Spartancu ili Eugamonu Kirenjaninu.[7] Telegon je bio i glavni junak jedne Eshilove tragedije, od koje su sačuvani samo fragmenti.[8]

Rimske verzije

Higin, rimski pisac iz 1. veka nove ere, daje nekoliko novih detalja u odnosu na Proklov sažetak. Kod Higina i Odisej i Telemah izlaze s vojskom pred Telegona, a kaže se i da je Odiseju bilo jasno prorečeno da se pazi sina.[9] Neki pripovedaju i da je iz braka Telegona i Penelope rođen Ital, eponimmni heroj Italije.[10][5]

Brojni rimski pesnici[11] smatraju Telegona osnivačem Preneste ili Tuskula, važnih latinskih gradova.[12][5]

Druge ličnosti

Reference

  1. ↑ Liddell, Henry George; Scott, Robert. „τηλέγονος”. A Greek-English Lexicon. Oxford: Clarendon Press. 
  2. ↑ 2,0 2,1 Pseudo-Apolodor, Biblioteka, Epitome, IV, 7, 36.
  3. ↑ Prema Proklovom sažetku, prev. Hugh G. Evelyn-White, Hesiod, Homeric Hymns and Homerica (Loeb Classical Library), 1914.
  4. ↑ Cf. Hesiod, Teogonija, 1014.
  5. ↑ 5,0 5,1 5,2 William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Telegonus (3).
  6. ↑ Sironić & Salopek 1977, str. 36
  7. ↑ Đurić 1990, str. 119
  8. ↑ Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Telegon
  9. ↑ Ovaj detalj čini Telemahovo prisustvo na Itaci neobičnim, ali možda objašnjava zašto Telemaha nema u verzijama koje prepričavaju Proklo i Pseudo-Apolodor: naime, Odisej je možda prognao Telemaha s Itake plašeći se proročanstva.
  10. ↑ Higin, Fabulae, 127.
  11. ↑ Cressman 1932, str. 672 spominje Horacija, Ovidija, Propercija i Stacija.
  12. ↑ Cf. i Tit Livije, Od osnivanja Grada, [ I, 49].
  13. ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 5, 9.
  14. ↑ William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Telegonus (1).
  15. ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 1, 3.
  16. ↑ Sholija uz Euripidovog Oresta, st. 920.
  17. ↑ William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Telegonus (2).
  18. ↑ Dionisije Halikarnašanin, Istorijska biblioteka, I, 72, 5.

Literatura

  • Đurić, Miloš N. (1991). Istorija helenske književnosti. Beograd. 
  • Schmitz, Leonhard (1867). „Telegonus”. u: Smith, William. Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology. 1. Boston. str. 21. 
  • Sironić, Milivoj; Salopek, Damir (1977). "Grčka književnost", u: Povijest svjetske književnosti, knj. 2. Zagreb. 
  • Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga. 

Vanjske veze