Slobodan Marković (Skoplje, 26. oktobar 1928 — Beograd, 30. januar 1990) je bio srpski pesnik. Poznat je i pod nadimkom „Libero“ ili „Libero Markoni“.
Biografija
Rođen je 1928. u Skoplju gde mu je otac Dimitrije bio na službi kao oficir vojske. Detinjstvo je proveo u Peći i u Beogradu, gde je maturirao u Drugoj beogradskoj gimnaziji. 1943. je bio zatočen u logoru u Smederevskoj Palanci.
Neke od njegovih knjiga pesama su „Sedam ponoćnih kazivanja kroz ključaonicu“, „Jednom u gradu ko zna kom“ (1980). Objavio je 62 knjige a još dve su štampane posle njegove smrti: „Južni bulevar“ i „Zapiši to, Libero“ koje je priredila njegova supruga Ksenija Šukuljević-Marković. Bavio se i prevođenjem, bio je novinar u „Borbi“, slikar i boem.
Za knjigu „Luka“ dobio je 1975. Zmajevu nagradu. Napisao je scenario za film Bokseri idu u raj.
Umro je 30. januara 1990. i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Književni rad i zbirke pesama
Od velikog broja objavljenih knjiga Libera Markonija, trideset i dve su zbirke pesama. Pisao je i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Slobodan je posebno uživao u poeziji Jesenjina, a o tome svedoče njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Evo nekih naslova Liberovih knjiga poezije:
- Posle snegova
- Svirač u lišću
- Mornar na konju
- Pijanci idu dijagonalno
- Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu
- Vedri utopljenik
- Tri čokota stihova
- Crni cvet
- Ikra
- Umiljati apostol
- Posetilac tamnog čela
- Tamni banket
- Ukleta pesnikova noćna knjiga
- Eleonora žena Kilimandžaro
- Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada)
- Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži)
- Južni bulevar (objavljena posle pesnikove smrti, priredila ju je Liberova supruga i verni pratilac Ksenija).
Libero o sebi
Slobodan Marković je sâm napisao uvod u knjigu izabrane poezije "Jednom u gradu ko zna kom", u kojem se ovako izjasnio: "Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem."[1]
Isticao je da je prošao putem od internacionaliste i kosmopolite ka bezgraničnom univerzalizmu: "Regionalne klovnove naduvane nacionalizmom, žalim. Moja sestra zaista spava na Polarnom Krugu u spavaćici od fokine kože. Noge perem u Njujorškoj luci. U Azerbejdžanu imam unuka... U Istanbulu dedu koji nosi crkvicu na dlanu. Izvor kisele vode u Carskoj Lavri Visokim Dečanima, moja je klinika, i moje oporavilište."[1]
Vanjske veze
Reference
- ↑ 1,0 1,1 Jednom u gradu ko zna kom, Umesto predgovora, Sloboda, 1980.
