Sekundarni nagoni koji se zovu i socijalni ili izvedeni nagoni (ili motivi) mogu biti značajni motivi koji učestvuju u oblikovanju ponašanja LGBT osoba, prekoautoaktualizacije i autoafirmacije. Pod identičnim socijalnim uslovima, svaka osoba želi da se ostvari u izabranoj profesiji, da bude kreativna. Isto tako očekuje za taj uspeh nagradu, prijateljstvo kao oblik prihvatanja i ljubav. Sve ovo povlači postizanje autoafirmacije, potvrđivanje sopstvene ličnosti pred drugim ljudima i postizanje određenog prestiža.

Tako i većina zdravih mladih LGBT osoba potpuno jednako kao i heteroseksualne osobe, ima izraženu nagonsku želju da budu prihvaćeni i daju svoj doprinos izgradnji sopstvene porodice, odnosa sa svojim vršnjacima, u školi, radnim orgizacijama i drugim društvenim i verskim institucijama. Međutim, za razliku od heteroseksualaca, LGBT osobe moraju da se izbore sa predrasudama, diskriminacijom i nasiljem u društvu što menja modaliteta njihovih sekundarnih nagona.

Nagon je urođena želja za određenim oblikom ponašanja čiji je cilj zadovoljavanje neke od osnovnih vitalnih potreba organizma. To je genetički programiran impuls, koji usmerava pažnju organizma na određenu vrstu draži. Zato nagon predstavlja težnju pojedinca da deluje i ponaša se na način koji ga usmerava ka određenom cilju. Ta stalna težnja ka određenim ciljevima; može biti aktivna ili prisutna od samog rođenja, ili naknadna koja se može aktivirati u kasnijem životu (što je češće zastupljeno kod LGBT adolescenata).

Sobzirom na to da nagoni - „nagone“, pokreću, teraju, podstiču biološko biće, pa i čoveka na određeno ponašanje, oni spadaju u konativne psihičke funkcije, kao i emocija i volja. Nagon je predstadijum volje, a instinkt predstadium inteligencije. Fiziološki nagoni su deo biološkog nasleđa, i zato su urođeni i univerzalni. Biološki smisao nagona nije dat primarno našoj svesti, data je samo želja, potreba za objektom, pa je takve želje za objektom čovek primarno svestan. Čovek ne stupa u seksualni odnos da bi dobio porod i osigurao potomstvo, već da zadovolji polni nagon.^[1]

Iako se jednim delom uči, nagonsko ponašanje je većim delom-urođeno ili nasleđeno od svojih predaka, kroz genetički kod upisan u 46 hromozoma u svakoj ćeliji organizma. Trenutak aktivacije biološkog koda je takođe nasledna. Jednom aktivirane nagonske potrebe izazivaju i određeno ponašanje neke osobe pa i njegovo seksualno.^[1]

Jedna od posledica izolovanosti i nedostatka podrške nastaju poremećaji u razvoju sekundarnih nagona LGBT osoba što se može manifestovati; većom stopom emocionalnih poteškoća ^[2], pokušajima samoubistva ^[3], rizičnog seksualnog ponašanja i iskorišćavanja ^[2][3]. Legitimni strah od maltretiranja ili povređivanja, može da umanji spremnost LGBT osoba da zatraže pomoć, i stvara enormnu zabrinutost, i nemomogućnost otkrivanja njihove seksualne orijentacije drugim osobama, kako bi se sačuvali kakvu takvu održivost sekundarnih (socijalnih) nagona.

U ekstremnim slučajevima, LGBT adolescent (đak u školi) koji je stvorio neuspeh u učenju zbog enormne zabrinutosti, i nemogućnost otkrivanja sopstvene seksualne orijentacije drugim osobama, ili svom okruženju u kome živi i stvara, može da razmatra, zbog neuspeha u školovanju, mogućnost samoubistva kao izlaz iz nepodnošljivih okolnosti u kojima se našla, opredeljujući se za izbor anticipovanih polova konstrukta; beskonačna sramota i patnja spram svršetka sramote i patnje. Odluka da se opredeli za drugi pol ovog konstrukta, »svršetak sramote i patnje«, ne samo da izgleda racionalno sa stanovišta LGBT osobe, već predstavlja i izbor sa mnogo većom ličnom važnošću za nju od preostale alternative »beskonačna sramota i patnja«. Ono što izmiče perspektivi ove osobe, a što se lakše može videti iz spoljašnje perspektive, jeste da samoubistvo predstavlja samo jedan, ali ne i jedini od mnogih mogućih načina da se prekinu patnja i sramota zbog neuspeha u školi izazvanog istopolnim seksualnim nagonom.^[4][5]

Istraživanja su pokazala da su sekundarni nagoni homoseksualaca u školskom i drugom okruženju sa pozitivno izgrađenim odnosom prema njima potpuno sačuvani i identični sa onim kod heteroseksualnih osoba, a mentalni poremećaji, telesne zloupotrebe i drugi rizici značajno manji.^[6][7][8]

Poseban problem kod jednog broja homoseksualaca u ostvarenju sekundarnih nagona je princip koherentnosti - koji predstavlja pokušaje pojedinaca da se pomiri sa sukobljenim identitetom. Ako bilo koji od nagonskih motiva kompromitovan, a to je veoma čest slučaj kod homoseksualaca zbog jake stigmatizacije, homofobije i negativnih društvenih, verskih pa i porodičnih stigmi, pojedinci će morati da prilagode svoj identitet. Na primer, apsorbuje dodatne informacije u postojeći identitet, prilagode se tom identitetu, i ponovo vrednuju svoj identitet, ali nažolost to svima i neuspeva.

Ovaj princip u kontekstu dva kontradiktorna identiteta kod homoseksualaca najbolje su prikazali u svojim istraživanjima Jaspal R, Cinnirella M ^[9] na primeru: pripadnika muslimanske veroispovesti i homoseksualne opredeljenosti. Mnogi ljudi mogu u svojoj svesti da nađu kompromis odrede i očuvaju svoj identitet, i opredele se za muslimansku veru ili homoseksualnu perspektivu, ali ne i za obe, bez posebnog usaglašavanja. Ipak, imajući u vidu da islam često ima jak uticaj i uporište ka verskom opredeljenju, u pojedinih muslimana, ovo usaglašavanje je često teško i neodrživo.

Iz perspektive teorije identiteta Jaspal R, Cinnirella M (2010) su utvrdili kako homoseksualni muslimani regulišu svoje konflikte identiteta i pri tome otkrili tri ključne strategije;

• Prvo, nakon što bi pojedinac dugo razmišljao da li je njegova homoseksualnost nešto nemoralno, on bi ponekad izrekao, ...da Alaha ima, on me je ovako stvorio ili zahtevao, to nije moja greška. Bog je odlučio da sam gej, zar ne?. Ovakva razmišljanja smanjuju konflikt između njegovog seksualnog i verskog identiteta. Pripisujući odgovornost Alahu, musliman umanjuje svoju efikasnost, ali bi trebalo time da poveća samopouzdanje, jer ne vide sebe kao grešnika. Slično tome, neki pojedinci se ponekad pozivaju na tumačenja Kurana od strane ljudi. Navodeći da je Kuran tako shvaćen od strane heteroseksualnih ljudi.
• Drugo, neki gej homoseksualci umanjuju svoj homoseksualni identitet, i svoje ponašanje smatrajući to nečim prolaznim. Za njih je homoseksualnost nešto nemoralno. Međutim, veruju da to Satana iskušava muslimane, tako delimično pripisujuje svoje ponašanje eksternim izvorima. Oni poštujući Kuran, smatraju da preko njega mogu da očuvaju kontinuitet sa svojom prošlošću. Ti pojedinci se nadaju da mogu da se odupru homoseksualnim iskušenjima u budućnosti.
• Treće, neki pojedinci pripisuje svoju homoseksualnost, barem delimično, svojoj socijalizacije u Britaniji. Jedan deo ispitanika je priznao da su oni rođeni gej homoseksualci, i da smatraju da moraju da prevaziđu svoju homoseksualnost želeći da žive u Britaniji.

Homoseksualci moraju u borbi za svoje nagone da ostvare harmoničan i održiv život,^[10][11] sa nimalo gostoljubivom sredinom, i realizuju i jedan od ključnih principa pojedinca a to je psihološka koherentnost: tj treba da usaglase svoj konflikt identiteta.