Proteoglikan

Agrekan, glavni proteoglikan u hrskavici.

Proteoglikani su posebna vrsta glikoproteina sa velikom količinom polisaharida.[1] Čini ih proteinsko jezgro sa kovalentno vezanim lancem glikozaminoglikana (GAG). Lanci glikozaminoglikana su dugački karboksilni polimeri (od po dva tipa disaharida). Oni su negativno naelektrisani usled prisustva sulfata i grupa uronske kiseline.[2]

Proteoglikani u organizmu

Nalaze se u ekstracelularnom matriksu, ali su i konstituenti ćelijskih membrana.[3] Zbog prisustva polisaharida, proteoglikani su hidratizovani i čine gelastu, jako masivnu supstancu u kojoj su uronjeni fibrilarni proteini. Ovakav sastav proteoglikana, vrši sličnu funkciu kao pektin biljaka. On omogućava otpornost matriksa na pritisak, ujedno dopuštajući difuziju hrane, metabolita i hormona. Značajni su u razvoju zglobova, kostiju, mišića, obezbeđuju zategnutost kože. Takođe, važna je i uloga proteoglikana u ćelijskoj komunikaciji preko adhezivnih i signalnih molekula.

Hijaluronat je saharidni molekul velike dužine, koji obično nije vezan za protein (čini ga samo glikozaminoglikan). Ima ulogu u smanjenju sile pritiska, zatim u embrionalnom razviću, zarastanju rana, služi kao adhezivni (vezivni) molekul tim pre što se nalazi i kao integralni protein ćelijske membrane i kao konstituent ECM-a.

Agrekan (engl. aggrecan) se nalazi u hrskavici, daje joj gelasto svojstvo i veliku otpornost na deformacije. To je najveći poznati makromolekul, dužine i do 4 mm.

Reference

  1. ↑ Brooks SA, Dwek, MV, Schumacher, U. (2002). Functional and Molecular Glycobiology. Taylor & FRancis Group. ISBN 978-1-85996-022-6. 
  2. ↑ Donald Voet, Judith G. Voet (2005). Biochemistry (3 izd.). Wiley. str. 370-2. ISBN 978-0-471-19350-0. 
  3. ↑ Bruce Alberts, Alexander Johnson, Julian Lewis, Martin Raff, Keith Roberts, Peter Walter (2002). Molecular Biology of the Cell. New York: Garlard Science. ISBN 0-8153-3218-1. 

Literatura

Povezano

  1. Ekstracelularni matriks
  2. Ćelijska komunikacija