Pivnički puč je bio neuspešni državni udar, koji se odigrao od večeri četvrtka, 8. novembra do ranog popodneva petka, 9. novembra, 1923. kada su vođa nacističke partije, Adolf Hitler, slavni general iz Prvog svetskog rata, Erih Ludendorf, i druge vođe Kampfbunda, neuspešno pokušali da preuzmu vlast u Minhenu, u Bavarskoj, (Nemačka).

Pivnice u južnim nemačkim gradovima su ogromne građevine u kojima se stotine pa i hiljade ljudi okupljaju tokom večeri, piju pivo iz kamenih krigli, i pevaju pivske pesme. Ova mesta su takođe bila pogodna za političke skupove. Jedna od najvećih pivnica u Minhenu je bila Birgerbreu Keler (nem. Bürgerbräu Keller), gde je puč otpočeo.

Nemačka moć i prestiž su bili uništeni nakon Prvog svetskog rata, što je u Hitlerovim očima predstavljalo još jednu izdaju. Bivši kaplar, i energični govornik, koji se u haotičnoj političkoj atmosferi u posleratnom Minhenu brzo uspeo na čelo male Nacional-socijalističke partije, je imao iza sebe oko 15.000 jurišnika koji su predstavljali nekoliko desničarskih bavarskih političkih grupa - Kampfbund. Hitler je najavio da će počev od 27. septembra 1923. održati 14 masovnih okupljanja. Ovo je navelo bavarskog premijera Eugena Ritera fon Knilinga da proglasi vanredno stanje, i imenuje Gustava Ritera fon Kara, bavarskog komesara, šefa bavarske državne policije, pukovnika Hansa fon Zajsera, i generala Rajshvera, Ota fon Losova za diktatore (bili su nazvani trijumvirima) kako bi održali red.

Hitler je, sa drugim vođama Kampfbunda, pokušavao da ubedi trijumvire, vođe konzervativno-nadionalističko-monarhističkih grupa, da izvrše marš na Berlin i preuzmu vlast. U aprilu, pre uspostavljanja trijumvirata, Hitler je gotovo svakodnevno zvao fon Kara. Obojica su planirali da iskoriste onog drugog kako bi se uzdigli na vlast. Fon Kar je hteo da obnovi monarhiju; Hitler je hteo da postane diktator.

Pokušaj puča je bio izvršen po uzoru na Musolinijev uspešni Marš na Rim. Dalje, kada je shvatio da fon Kar ili pokušava da ga kontroliše, ili da gubi hrabrost (istorija je ovde nejasna), Hitler je odlučio da preuzme stvari u svoje ruke. Planirao je da koristi Minhen kao bazu u borbi protiv vlade nemačke Vajmarske Republike u Berlinu. Hitler je, sa velikim SA odredom, došao pred minhensku pivnicu, Bürgerbräukeller, gde je fon Kar držao govor pred 3.000 ljudi. Pod okriljem tame, 600 Hitlerovih jurišnika je opkolilo pivnicu, i mitraljez je postavljen prema glavnom ulazu. Hitler je, okružen svojim saradnicima, Hermanom Geringom, Alfredom Rozenbergom, Rudolfom Hesom, i Ulrihom Grafom, ujurio kroz vrata pivnice u 20:30, pucao u plafon, i skočio na stolicu viknuvši,

„Izbila je nacionalna revolucija! U hali je šest stotina ljudi. Niko ne sme da izađe. Bavarska vlada i vlada u Berlinu su smenjene. Nova vlada će odmah biti formirana. Kasarne Rajhsvera i policije su okupirane. Policija i vojska su se okupile pod svastikom.“

Hitler je, držeći ih na nišanu, u prostoriju uveo fon Kara, fon Zajsera i fon Losova, i tražio od njih da podrže njegov marš na Berlin, ili će biti upucani. Očekivao je da će od njih dobiti trenutnu podršku. Ovo se, međutim, nije dogodilo. Usledila je pat pozicija, tokom koje su držani govori, nikome nije bilo dopušteno da ode, a ljudi iz Hitlerove pratnje su sakupili premijera fon Knilinga i njegov kabinet kao taoce iz publike (kasnije im se pridružio i poznati jevrejski bankar, Ludvig Vaserman).

U međuvremenu su dvojica ljudi poslati sa zadatkom da pokupe generala Ludendorfa, čija je slava trebala da bude iskorišćena da nacistima da kredibilitet. Ludendorf se pojavio oko 20:40, po planu. Kada je Ludendorf stigao, Hitler je telefonirao Ernstu Remu, koji je čekao sa grupom pripadnika SA u drugoj pivnici, Löwenbräukeller, i naredio mu da zauzme ključne zgrade u gradu. Istovremeno su učesnici zavere mobilisali studente obližnje oficirske pešadijske škole da zauzmu druge ciljeve.

Po dolasku, Ludendorf je uveden u sporednu sobu, gde su držani trijumviri, i pridružio se pokušajima Hitlera i drugih da ubede trijumvire da promene mišljenje. Zbog povika iz pivnice, i Ludendorfovog pritiska, jedan po jedan od trijumvira je popustio. Vratili su se u pivnicu, održali govore, rukovali se, a zatim je ljudima bilo dozvoljeno da idu. Napravivši taktičku grešku, Hitler je odlučio da napusti pivnicu ubrzo zatim, kako bi se pozabavio krizama na drugim lokacijama. Oko 22:30, Ludendorf je pustio fon Kara i njegove saradnike.

Cela noć je bila obeležena konfuzijom i neredima među vladinim zvaničnicima, oružanim snagama i policijskim jedinicama i pojedincima, koji su se opredeljivali za stranu. Jedinice Kampfbunda su se rastrčale kako bi se naoružale iz tajnih skrovišta, i zaposele zgrade. Oko 3 izjutra, došlo je do prvih žrtava puča, kada je lokalni garnizon Rajhsvera opazio Remove ljude koji su izlazili iz pivnice. Oni su pali u zasedu dok su pokušavali da dođu do vojnih kasarni, i morali su da se povuku. U međuvremenu, oficiri Rajhsvera su podigli uzbunu u celom garnizonu, i pozvali pojačanja. Sačinjen je spisak viđenijih Jevreja, i odredi SA su poslati da ih pohapse. Ovi Jevreji su bili pod udarom vandalizma i terora. Neki su odvedeni u pritvor, dok su drugi pobegli. Strani atašei su takođe zarobljeni u svojim hotelskim sobama, i stavljeni u kućni pritvor.

Rano izjutra, Hitler je naredio da se kao taoci uhvate članovi Minhenskog gradskog saveta. Zatim je poslao oficira za vezu Kampfbunda, Maksa Nojncerta, da pozove u pomoć bavarskog princa, Ruprehta, da posreduje između fon Kara i pučista. Nojncert nije uspeo u ovoj misiji.

Do sredine jutra 9. novembra, postalo je jasno da puč ne napreduje, i Hitler je bio očajan. Pučisti nisu znali šta da rade, i bili su spremni da se predaju. U ovom trenutku, Ludendorf je uzviknuo Wir marschieren! (Marširajmo!) i Remove i Hitlerove snage (ukupno oko 2.000 ljudi) su krenuli u marš bez plana kuda da idu. Ludendorf ih je odveo pred Bavarsko ministarstvo odbrane. Međutim, kod Odeonplaca, su se sreli sa oko 100 vojnika koji su blokirali put, pod komandom višeg poručnika državne policije, barona Mihaela fon Godina. Došlo je do razmene vatre, i četvorica državnih policajaca i četrnaestorica pučista su poginuli. Ovde je nastala čuvena Blutfane (krvava zastava). Hitler i Herman Gering su ranjeni, Gering je uspeo da pobegne, dok je Hitler uhvaćen ubrzo zatim.

Policija i državna policija su prvi put obaveštene o neredima od strane dvojice policijskih detektiva stacioniranih pivnici Löwenbräukeller (gde se nalazio Rem). Ovi izveštaji su stigli do majora državne policije, Sigmunda fon Imhofa. On je odmah pozvao sve svoje zelene policijske jedinice, i naredio im da zauzmu centralnu telegrafsku stanicu, i telefonsku centralu. Međutim, njegov najznačajniji čin je bio da obavesti vojnog komandanta Minhena, general majora Jakoba fon Danera. Kao pravi aristokrata, on se gnušao malog kaplara i onih frajkorskih banda grubijana. Takođe nije puno cenio svog komandanta, fon Losova, bednog čoveka. Bio je rešen da uguši puč sa ili bez fon Losova. General Daner je postavio štab u kasarni 19. pešadijskog puka, i uzbunio sve vojne jedinice.

U međuvremenu, kapetan Karl Vild, saznavši za puč od onih koji su učestvovali u maršu, je mobilisao svoje snage da čuvaju fon Karovu zgradu vlade, Komesarijat, sa naređenjima da pucaju.

Oko 23:00, fon Daner, zajedno sa generalom Adolfom fon Ruitom i generalom baronom Fridrihom Kresom fon Kresenštajnom, je naterao fon Losova da odbaci puč.

Jedan član kabineta nije bio u pivnici: Franc Mat, vice-premijer i ministar obrazovanja i kulture. On je bio vrlo konzervativni katolik, i večerao je sa kardinalom Mihaelom fon Faulhaberom, i papskim nuncijem, monsinjorom Eugenijem Pačelijem (koji je kasnije postao papa, Pije XII), kada je saznao za puč. Odmah je telefonirao fon Karu. Kada je video da je fon Kar kolebljiv i nesiguran, Mat je odlučno počeo da planira uspostavljanje ostataka vlade u egzilu u Regenzburgu, i sastavio je proglas u kome je pozvao sve policijske, vojne, i civilne službenike da ostanu lojalni vladi.

Aktivnosti ove nekolicine ljudi su dovele puč pred propast.

Nakon vesti o uspehu reakcionarnih elemenata, i misterije u vezi sa Hitlerovom lokacijom, divlji neredi i zbrka su izbili širom Minhena. U subotu je 4.000 studenata Minhenskog univerziteta pravilo nerede, i marširalo do mesta gde se dogodio obračun kako bi položili vence. (Nastavili su sa neredima do ponedeljka kad se saznalo da je Hitler uhapšen.) Fon Kar i fon Losov su prozvani judama i izdajnicima.

Tri dana nakon puča, Hitler je uhapšen i optužen za izdaju. Neki od njegovih saradnika zaverenika su uhapšeni, dok su ostali pobegli u Austriju. Izvršena je racija u sedištu Nacističke partije, i njene novine, Felkišer beobahter su zabranjene.

Ovo nisu bili Hitlerovi prvi sukobi sa zakonom. U incidentu septembra 1921, on i nekolicina pripadnika SA su prekinuli skup Bajernbunda, i nacisti koji su tamo otišli da izazovu nerede su zato uhapšeni. Hitler je odslužio malo preko mesec dana od tromesečne kazne zatvora.

Suđenje Hitleru je počelo 26. februara 1924. i Hitler je zajedno sa Hesom osuđen na pet godina Festunghafta (nem. Festungshaft''; doslovno, pritvor u tvrđavi) zbog izdaje. Festunghaft je bio tip zatvora u kome nije bilo prisilnog rada, ćelije su bile relativno udobne, a zatvorenicima je bilo dopušteno da primaju višesatne posete gotovo svakodnevno. Ovo je bila uobičajena kazna za ljude za koje bi sudija verovao da su imali časne, ali pogrešno usmerene motive.

I od ove prilično blage kazne, Hitler je odslužio samo malo preko osam meseci. Usled ratnih zasluga i veza, Ludendorf je oslobođen. Rem i doktor Vilhelm Frik, iako su proglašeni krivima su pušteni. Gering je pretrpeo ranu od metka u nogu, što je dovelo do toga da je postajao sve zavisniji od morfijuma, i drugih lekova protiv bolova.

Mada Hitler nije uspeo da ispuni svoje proklamovane ciljeve, i u stvari, teško da je moglo da se dogodi da ovako loše organizovani puč ne propadne - ovaj događaj je doneo nacistima prvo veliko istupanje pred nacionalnu javnost, i medijsku pobedu. Dok je služio zatvorsku kaznu, napisao je Majn kampf. Puč je takođe promenio Hitlerov stav prema nasilnoj revoluciji kao sredstvu za sticanje moći. Od tada je smatrao da u cilju osvajanja srca Nemaca, mora sve da radi legalno, strogo po propisima, jer Nemci očigledno nisu blagonaklono gledali na nepoštovanje pravila. Odlučio je da stvari postavi tako da ga nemački narod izabere za diktatora. Kasnije su ga Nemci prozvali Adolf Legalité" i Adolf, legalista.

Proces kombinacije, gde su konzervativno-nacionalističko-monarhističke grupe mislile da mogu da iskoriste i kontrolišu nacional-socijalistički pokret, kako bi došle na vlast, se na tragičan način ponovio deset godina kasnije, 1933. kada je Franc fon Papen zatražio od Hitlera da oformi vladu.

• Feliks Alfart
• Andreas Bauridl
• Teodor Kasela
• Vilijam Erlih
• Martin Faust
• Anton Hehenberger
• Oskar Kerner
• Karl Kun
• Karl Laforce
• Kurt Nojbauer
• Klaus fon Pape
• Teodor fon der Pfordten
• Johan Rikmers
• Maks Ervin fon Šojbner-Rihter
• Lorenc Riter fon Stranski
• Vilhelm Volf

Ove osobe se smatraju prvima koje su poginule za nacističku partiju, i Hitler ih pominje u predgovoru Majn kampfa kao mučenike. 1935, su njihovi ostaci premešteni u ukrašeni mauzolej u Minhenu. 1947, saveznici su uništili mauzolej.

• 8. novembra 1939, Hitler je jedva izbegao pokušaj atentata prilikom proslave 16. godišnjice Pivničkog puča u Minhenu.

• Novinari su delom odgovorni za poistovećivanjem fašista i nacista.
  • „Fašisti se mobilišu u bavarskim brdima“, Njujork tajms, 3. novembar 1923.
  • „Bavarski fašisti nestrpljivi“, „... bavarski vojni diktator, dr. fon Kar ima poteškoće u naporima da zauzda bavarske fašiste...“ Njujork tajms, 7. novembar 1923.

• Politički disparitet fon Kara i Hitlera se vidi kada urednik rojalističkih novina, i pisac govora za fon Kara, Paul Egenter, pita Penera, dok je zaključan u pivnici: „Ne postoji li suštinska kontradikcija između fon Karovih monarhističkih, i Hitlerovih republikansko-diktatorskih ciljeva?“ Munich 1923, pg 168.
  • Nesporazumi ove vrste se vide u naslovima Njujork tajmsa: „Javljeno je da monarhističke snage marširaju na Berlin“, „Ludendorf predvodi rojalističku armiju“.

Pivnički puč na Wikimedijinoj ostavi

• John Dornberg, Munich 1923, The Story of Hitler's First Grab for Power, Harper & Row Publishers, NY, 1982.
• Louis Leo Snyder, Hitler and Nazism, Franklin Watts, Inc., NY, 1961.
• David Clay Large, Where Ghosts Walked, Munich's Road to the Third Reich, W.W. Norton & Co., 1997.