Pavle Beljanski (Veliko Gradište, 18. jun 1892 — Beograd, 14. jul 1965) je bio jugoslovenski diplomata, kolekcionar, zadužbinar i darodavac.

Rođen je kao četvrto dete od majke Milane (1869–1942^[1]), rođene Kostić iz Sremskih Karlovaca i oca Svetozara (185–1921^[1]), po zanimanju lekara iz Gospođinaca.^[2]

Očeva porodice se sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, doselila 1690. u Panoniju.^[3] U porodici se generacijama nasleđivao sveštenički poziv, a otac je završio medicinu u Beču i lekarsku praksu razradio najpre u Sremskim Karlovacima, gde se oženio i gde su potom rođene Pavlove sestre Aleksandra (Sanda) i Ana (Anka). Porodica je 1892. godine prešla u Srbiju, u Veliko Gradište. Dve godine nakon Pavlovog rođenja, preselili su se u Svilajnac, gde je mu je otac postao gradski lekar.^[3] Leta je i dalje često provodio kod dede u Gospođincima.^[1]

Prvu mušku gimnaziju, sa odličnim uspehom je završio u Beogradu 1910.^[2] Započeo je studije prava na Beogradskom univerzitetu i postao apsolvent, kada je studije morao da prekine, jer je počeo Prvi svetski rat. Septembra 1914. je stupio u Đački bataljon u Skoplju. Nakon dvomesečne obuke dobio je čin đaka narednika,^[1] u Drinskoj diviziji.^[2]

Bugari su mu 1915. spalili kuću u Svilajncu, a oca su mu internirali u Plovdiv, odakle je, neizlečivo bolestan, pušten 1918. Umro je tri godine kasnije.^[3]

Nakon Albanske golgote, pošto je oboleo od tuberkuloze, decembra 1915. u Skadru je proglašen nesposobnim za učešće u borbenoj jedinici i prekomandovan je u Telegrafsko odeljenje Dunavske divizije. Ostatak zime i proleće je proveo na Krfu. Tamo je demobilisan jula 1916.^[1] i poslat u Francusku na školovanje. Diplomirao je prava 1917, a zatim i magistrirao 1918. na Sorboni.^[2] Nakon toga je upisao doktorat iz diplomatsko-konzularne struke, koje je napustio, jer su novoj državi, Kraljevini SHS, bili potrebni mladi, školovani ljudi.^[1]

Nakon povratka u zemlju počeo je da radi u Ministarstvu inostranih poslova. Marta 1919. je postavljen za pisara I klase poslanstva u Stokholmu i već maja iste godine je unapređen za sekretara.^[2] Zatim je bio sekretar poslanstva u Berlinu (1920—1922), Veršavi (1922—1923), gde je unapređen u sekretara II klase i Beču (1923—1925).

Po povratku iz Beča 1925, gotovo četiri godine proveo je u Beogradu, a zatim je 1929. postavljen za Generalnog sekretara Poslanstva u Parizu, gde je radio do 1931.^[1]

Kao savetnik poslanstva u Rimu je radio od 1935. do kraja 1940, posle čega se vratio u Beograd,^[3] gde je 1941. penzionisan, kao pomoćnik načelnika Ministarstva unutrašnjih poslova.

Drugi svetski rat je proveo u okupiranom Beogradu. Tokom rata nije bio ni na jednoj dužnosti i oslobođen je vojne obaveze.^[4] Majka, za koju je bio izuzetno vezan, mu je preminula u Beogradu 1942. Septembra 1944, u Svilajncu, gde se porodica sklonila tokom savezničkog bombardovanja, poginuli su mu brat Nikola, sestre Anka i Sanda i još četvoro članova porodice.^[3]

Godine 1945. je reaktiviran i postavljen za načelnika protokola u Ministarstvu inostranih poslova nove države, gde je ostao da radi petnaestak godina.^[3] Naredne godine^[2], zahvaljujući poznavanju pravila ponašanja u diplomatiji i ustrojstva međudržavnih veza, radio je i kao predavač u novoosnovanoj Diplomatskoj školi. Od 1948. je premešten ma mesto zamenika načelnika Protokola, a 1954. je unapređen u zvanje opunomoćenog ministra i ponovo postavljen na mesto načelnika Protokola i tom prilikom je odlikovan Ordenom jugoslovenske zastave drugog reda.^[1] Karijeru je završio sa zvanjem savetnika i obavljao je funkciju opunomoćenog ministar u Ministarstvu inostranih poslova u Beogradu 1958. godine,^[5] mada je i posle toga učestvovao u protokolarnim događajima državnog vrha.^[1]

Njegov rad i ponašanje u diplomatiji, nadređeni su uvek ocenjivani najvišim ocenama. Odlikovala ga je velika marljivost i sposobnost, za sve vrste poslova, posebno onih u kojima je bila potrebna pravna sprema. Smatran je zaslužnim za izradu novog rečnika diplomatskih šifara Kraljevine Jugoslavije.

Tokom bogate karijere je primio 20 odlikovanja:^[5] Albanska spomenica za rat i oslobođenje (1914—1918), Orden društva srpskog Crvenog krsta, Orden Izabele Katoličke V stepena (1919), Orden Poljske obnove V stepena (1923), francuski Orden Legije časti V stepena (1927), Orden Belog orla IV reda (1928), Orde Poljske obnove III stepena (1928), čehoslovački Orden Belog Lava IV reda (1929), belgijski Orden Leopolda IV stepena (1931), Kraljevski orden Sv. Save III reda (1936), Orden Pape Pija IX - III stepena, Ordenom Sv. Mauricija i Sv. Lazara III reda (1937), Orden Sv. Save II reda (1939), Orden Italijanske krune II stepena (!939), Zlatni krst za zasluge Poljske (1946), Orden etiopske zvezde časti I stepena (1946), Orden jugoslovenske zastave II reda (1954), grčki Orden Feniksa I stepena (1954), Orden časti Atine (1954), Egipatski orden Republike II stepena (1965). Od toga se 19, uz odgovarajuće diplome nalaze u posedu Spomen-zbirke.^[5] Zbirka poseduje i primerke zvaničnih ukaza, diploma i povelja domaćih i diplomatskih predstavništava: Španije, Italije, Poljske, Egipta i Grčke.

Suočivši se sa saznanjem da se s njim gasi i porodična loza, nakon rata je najpre pomogao obnovu crkve Sv. Stefana u Gospođincima, poklonivši joj i dragocenu slavsku porodičnu ikonu „Kamenovanje Sv. Stefana“, rad Aksentija Marodića. Za uzvrat je tražio da se na Sv. Stefana održava pomen njegovoj porodici.^[4] Kasnije je u porti crkve sazidao porodičnu grobnicu, gde je preneo posmrtne ostatke oca, majke, brata i drugih članova porodice^[3] i gde je i sam sahranjen.^[4]

Uporedo sa početkom diplomatske karijere, počeo je da prikuplja umetnička dela. Interesovanje za antikvitete i umetničke slike, najverovatnije je probudila Sofija, njegova tetka po ocu, koja je živela u Beču i bila veliki poznavalac umetnosti i kolekcionar.^[1]

Najpre je počeo da sakuplja slike stranih starih majstora, a 1923. je odlučio da se posveti isključivo sakupljanju likovnih dela domaćih umetnika. Za ovakvu promenu odlučujući je bio njegov susret sa mladim slikarom Marinom Tartaljom, avgusta 1923. dok je radio kao sekretar poslanstva u Beču. Tartalja se pojavio u poslanstvu s namerom da portretiše jugoslovenskog poslanika, ali pošto je poslanik u tom trenutku upravo pozirao za portret slikaru Paji Jovanoviću, predložio je da portretiše Beljanskog.^[1] Tako je nastao portret „Mladi diplomata“, u pozajmljenoj uniformi najnižeg diplomatskog ranga, koji je šest godina kasnije (1929) dobio drugu nagradu na Međunarodnoj izložbi u Barseloni.^[3] Nakon toga je svoju kolekcionarsku strast usmerio ka mladim, neafirmisanim autorima, njegovim savremenicima iz domovine.^[6]

Od srpskih slikara najviše zanimali umetnici iz prve polovine 20. veka, iz oblasti intimizma i poetskog realizma. Birao je najbolja dela, ne obazirući se na to da li su umetnici imali završene umetničke akademije.^[4]

Važna faza u formiranju zbirke bila je tokom službovanja u Parizu od 1928. do 1931, kada je postati blizak prijatelj s Milanom Konjovićem, Stojanom Aralicom, Kostom Hakmanom, Milom Milunovićem, Petrom Lubardom, Milivojem Uzelcem, Sretenom Stojanovićem, koji su tih godina tamo živeli.^[3] Uspostavio je prijateljske veze sa mnogim slikarima, pokušavao da im pomogne, nekima od njih je kumovao na venčanju, preporučivao njihove slike drugim kupcima, davao novčane pozajmice, ili činio neke druge usluge.^[1]

Kada se 1940. vratio iz Rima, stan u Beogradu mu je bio prepun slika, pa je počeo da razmišlja o gradnji porodične kuće u Višegradskoj ulici, gde je predvideo i prostor za galeriju.^[1]

Vrednu i obimnu zbirku je tokom Drugog svetskog rata krio po sanducima u podrumu. Od gradnje porodične kuće nakon gubitka sestara i brata je odustao.

Kao uvaženi galerista, učestvovao je u organizaciji Izložbe savremene jugoslovenske umetnosti (1937), postao je član otkupne komisije SIV, član Saveta Likovne akademije u Beogradu i drugih institucija vezanih za kulturni život grada.^[4]

U jesen 1945. godine zbirku je prvi put izložio u Somboru, u novootvorenom Muzeju likovne umetnosti, čime je publici omogućio celovitu sliku likovnih kretanja na beogradskoj sceni između dva rata i njihovih odjeka u drugim jugoslovenskim sredinama. Međutim, postavka je bila i ideološki instruirana kritika reagovala je burno, napadajući njenu nepodobnost. Srećom, ogromna pažnja celokupnog diplomatskog kora je sprečila šire posledice.^[7] Postavka u Somboru je bila izložena do marta 1952. godine.

Pojedine slike iz zbirke su već u to vreme izlagane na reprezentativnim izložbama u Jugoslaviji i inostranstvu. U organizaciji Narodnog muzeja u Beogradu, nastala je izložba „Slikarstvo i vajarstvo naroda Jugoslavije XIX i XX veka“, na kojoj su izložena i dela iz njegove kolekcije. Izložba je u periodu 1946—1948 prikazana prikazana u Zagrebu, Ljubljani, Moskvi, Lenjingradu, Pragu, Varšavi, Bratislavi i Budimpešti.

Devet dela iz njegove kolekcije učestvovalo je u izložbi pod nazivom „Sedamdeset slikarskih i vajarskih dela iz vremena 1920-1940“, koja je organizovana u Galeriji ULUS. Od novembra 1953. do januara 1954. neka dela iz njegove kolekcije izložena su u Narodnom muzeju u Beogradu u okviru izložbe „Pola veka jugoslovenskog slikarstva 1900-1950“.

Od 1952. do 1957. zbirku je izlagao u Muzeju grada Beograda. Postavka je nekoliko puta menjana, kako bi publika videla kolekciju u celosti. Nadao se da će ova kuća uspeti da obezbedi prostor za njeno trajno izlaganje.^[1] Međutim, kad ni nakon pet godina nije postigao da se njegova zbirka prikazuje kao celina, a ne kao deo muzejske postavke, Beljanski je kolekciju poklonio Novom Sadu kome nije bio problem da ostvari njegovu zamisao.^[6]

Svoju zbirku od 185 dela (slika, skulptura, tapiserija i crteža^[5]) od 36 autora je 18. novembra 1957. godine je zaveštao srpskom narodu, uz uslov da se zbirka ne može otuđivati i da se mora održati u celini.^[4]

Među odredbama Ugovora o poklonu, koji je Beljanski potpisao sa rukovodstvom AP Vojvodine, bila je i izgradnja izložbenog prostora u Novom Sadu, kao i njegovo učešće u izboru projekta i mesta gradnje i praćenje toka izgradnje. Konkurs za projekat zgrade raspisao je Narodni odbor opštine Novi Sad 6. maja 1958. Prispeli su radovi trojice beogradskih arhitekata: Milorada Macure, Rate Bogojevića i Bogdana Bogdanovića. Komisija čiji je predsednik bio Pavle Beljanski je 8. juna 1958. dodelila prvu nagradu Bogdanu Bogdanoviću, međutim nijedan od projekata nije predložen za realizaciju. Na poziv Beljanskog, arhitekta i slikar Ivo Kurtović, naknadno je dostavio svoj projekat, koji i pored toga što nije imao pravo na nagradu je ocenjen kao najbolji za smeštaj i izlaganje kolekcije. Za lokaciju objekta odabran je prostor na tadašnjem Trgu proleterskih brigada, a od 1992. Trg galerija. Izgradnja je odobrena 5. januara 1959.^[8]

Ovu zbirku umetničkih dela koju zaveštavam srpskom narodu, a koju sam sakupljao sa dubokom verom u njegovu stvaralačku moć, posvećujem seni svojih predaka koji su istrajali u vekovnoj borbi za njegovu slobodu i nezavisnost, seni svojih roditelja Svetozara i Milane, koji su mu požrtvovano služili, seni brata Nikole, sestara Aleksandre i Anke i zeta Milana, koji su izgubili svoje živote u ratovima 1914/18. i 1941/45. godine.

– Posveta Pavla Beljanskog Spomen-zbirci

Galerija Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, čiji je osnivač Izvršno veće Narodne skupštine AP Vojvodine je svečano otvorena za javnost 22. oktobra 1961.^[4] Spomen-zbirka je prve godine imala gotovo četiri hiljade posetilaca, a za 50 godina – oko pola miliona.^[9]

Godinu dana posle smrti darodavca ostvarena je njegova želja da se iz ostavine izdvoje nameštaj, slike, odlikovanja, knjige i drugi lični predmeti iz njegovog stana, koji su sada eksponati Memorijala Pavla Beljanskog.^[5] Za potrebe Memorijala Pavla Beljanskog odlučeno je da se dogradi jugoistočni deo zgrade. Dograđeni deo je skladno uklopljen u prethodni objekat, prema projektu Katarine Babin. Njegova izgradnja je završena septembra 1966. kada je zgrada Spomen-zbirke drugi put otvorena za javnost. Memorijal je svečano otvoren 24. novembra 1968. godine prilikom prve dodele Nagrade Spomen-zbirke Pavla Beljanskog. Centralni eksponat Memorijala je „Velika Iza“, koja oživljava atmosferu darodavčevog stana, u kome je godinama čuvana.^[8] Deo Spomen-zbirke čini i Memorijal umetnika, sa portretima i dokumentarnim materijalom autora zastupljenih u Zbirci.^[9] Memorijal umetnika je nastao prema zamisli Pavla Beljanskog. Kao početna tačka poslužila su dela koja su se već nalazila u kolekciji. Memorijal umetnika je svečano otvoren 1971. godine.

Ocenjeno je da je kolekcija Pavla Beljanskog jedina potpuna kolekcija savremene moderne umetnosti između dva rata. U njoj su dela prve generacije modernista, kao što su Nadežda Petrović, Milan Milovanović, Kosta Miličević, zatim dela najvažnijih predstavnika srpske umetnosti između dva svetska rata, kao što su Sava Šumanović, Milan Konjović, Petar Dobrović, Ivan Radović, Jovan Bijelić, Petar Lubarda, Sreten Stojanović, Risto Stijović, kao i ostvarenja umetnika druge polovine 20. veka, koja slede stilsku orijentaciju dela iz prethodnog perioda, kao što su Zora Petrović, Liza Križanić, Živko Stojsavljević, Milenko Šerban, Ljubica Sokić.^[6]

Spomen zbirka je prvi muzej iz Srbije koji je uključen u Guglovu online riznicu svetske umetnosti.

Darovnim ugovorom od 27. maja 1965. Spomen-zbirci je poklonio sliku „Velika Iza“, autora Vlaha Bukovca^[4] sa ciljem da se od njenog izlaganja finansira Nagrada Spomen-zbirke Pavla Beljanskog.^[6] Time je inicirao uspostavljanje ove nagrade, koja se od 1967. dodeljuje za najbolje pisane diplomske radove iz oblasti istorije umetnosti srpskog naroda, odbranjene na Odeljenju za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.^[4] Nagrada je bila prvo priznanje takve vrste u posleratnoj Jugoslaviji.^[6] Od 2000. godine ustanovljena je praksa da se i šira publika putem izložbi i publikacija upoznaje sa naučno-istraživačkim radom i početnim doprinosom mladih istoričara umetnosti, a od 2007. godine, prilikom dodele nagrade autor održava sažetu video prezentaciju svog rada. Od 2011. nagrada je prvi put dodeljena van zgrade Spomen-zbirke,^[6]

1. 1967/68 - „Manastir Banjska“, Marica Šuput
2. 1968/69 - „Ikonografija unutrašnje priprate crkve Bogorodice Perivleptos u Ohridu“, Vesna Jovanović Todorović
3. 1969/70 — „Slikari prelaznog perioda (1926—1932)“, Vasilije Sujić
4. 1970/71 — „Pier Antonio Palmerini“, Mirjana Maksimović
5. 1971/72 — „Nazarenske ideje u delu Dimitrija Avramovića“, Sonja Bogdanović
6. 1972/73 — „Enformel u Srbiji“, Gordana Vasić, Crkva Sv. Preobraženja u Pančevu. Milana Veinović
7. 1973/74 — „Crkva Sv. Dimitrija u Prilepu“, Vladislav Ristić
8. 1974/75 — „Zidno slikarstvo XIV veka u Preobraženskoj crkvi u manastiru Zrze“, Zorica Ivković
9. 1975/76 — „Kolaži Ivana Tabakovića, delo kao struktura i kao mogućnost“, Branka Kulić
10. 1976/77 — „Istorijska kompozicija u srpskoj slikarstvu s kraja XIX i početkom XX veka“, Mirjana Đurić, „Sistem-model-kod, problem opšteg sistema likovnih umetnosti, modelovanja i komunikacije na primeru enformel slikarstva u Srbiji“, Dragan Bulatović
11. 1977/78 — „Slikarstvo naosa crkve Sv. Andreje na Treski“, Aleksandra Škorić
12. 1978/79 — „Pavle Simić kao portretista“, Slađana Đurđekanović Mirić
13. 1979/80 — „Vukanovo jevanđelje“, Marija Cvetković
14. 1980/81 — „Simeon Roksandić“, Viktorija Kelec
15. 1981/82 — „Likovna ilustracija u knjizi za decu u Srbiji u periodu 1945—1980“, Gordana Dobrić
16. 1982/83 — „Crkva Sv. Spiridona u Petrinji“, Marko Miljanović
17. 1983/84 — „Crkva Sv. Petra kod Novog Pazara (istorija i slikarstvo)“, Radoslav Mihajlović
18. 1984/85 — „Ikonografska predstava na carskom Dušanovom novcu iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu“, Vesna Radić
19. 1985/86 — „Crkva manastira Petkovice“, Biljana Golubović i „Velikoremetske ikone iz 1687. godine i njihovi autori“, Zoran Rakić
20. 1986/87 — „Secesijske kovine na fasadama Beograda“, Dejan Radovanović
21. 1987/88 — „Stari zavet i ikonografski proslavljanje Bogorodice u živopisu srpskom crkava 1282—1371 godine“, Vesna Milanović
22. 1988/89 — „Srpska likovna kritika u periodu od 1900 do 1914. godine“, Nebojša Stanković
23. 1989/90 — „Davidov ciklus u Minhenskom srpski psaltiru“, Gordana Veljanović
24. 1990/91 — „Freske u naosu Ravanice, ikonografsko i liturgičko značenje“, Tatjana Starodubcev
25. 1991/92 — „Crkva Svete Ane u Kotoru“, Tatjana Bućin i „Milan Konjović - konstruktivizam“, Čedomir Jančić
26. 1992/93 — „Spomenici srpski monumentalne umetnosti u Sremu XV–XVI stoleća“, Mirjana Radovanović
27. 1993/94 — „Ikonografski indeks srpskih srednjovekovnih spomenika“, Jasmina Ilić
28. 1994/95 — „Zidno slikarstvo naosa crkve u Kaleniću“, Bojan Miljković
29. 1995/96 — „Mihailo Živković 1776—1824“, Kosta Vuković
30. 1996/97 — „Crkveno slikarstvo Uroša Predića“, Zoran Ševkušić
31. 1997/98 — „Zidno slikarstvo u crkvi Svete Marije Koleđate u Kotoru“, Valentina Živković
32. 1998/99 — „Vidosava Kovačević“, Tijana Palkovljević i „Osam keramičara-skulptora. Savremene tedencije srpski keramičke skulpture“, Ana Popović-Bodroža
33. 1999/00 — „Slikar Živko Petrović“, Jelena Perać
34. 2000/01 — „Slikarstvo srpskog intimističkog kruga“, Gorana Stevanović
35. 2001/02 — „Ikonografski program živopisa sopoćanskog eksonarteksa“, Ivan Drpić
36. 2003/03 — „Portret deteta u srpskom slikarstvu XIX veka“, Vladimir Simić
37. 2003/04 — „Život i delo arhitekte Grigorija Samojlova“, Milan Prosen
38. 2004/05 — „Topčiderski dvor u vreme prve vlasti Kneza Miloša“, Katarina Mitrović
39. 2005/06 — „Umetnost i politika: spomenik knezu Milošu u Negotinu u svetlosti političke propagande dinastije Obrenović“, Igor Borozan
40. 2006/07 — „Moda i emancipacija u ženskoj vizuelnoj kulturi Srbije i Vojvodine krajem XIX i početkom XX veka", Dragana Garić
41. 2007/08 — „Autoportreti rane srpske moderne“, Miodrag Danilović
42. 2008/09 — „Arhitektura Muzeja savremene umetnosti u Beogradu", Milan Popović
43. 2009/10 — „Zlato u delu Rade Selaković", Irina Marinković, „Minijature beogradske Aleksandride", Miloš Živković
44. 2010/11 — „Tursko balkanski stil u srpskoj arhitekturi“, Danka Obradović
45. 2011/12 — „Politička karikatura Pjera Križanića između dva rata", Marija Radisavčević
46. 2012/13 — „Beogradski kafei kao potencijalna kulturna dobra“, Senka Latinović
47. 2013/14 — „Arhitektura banaka i štedionica u Beogradu (1918-1941)“, Marko Stojanović
48. 2014/15 — „Muzej i publika: iskustvo Centra za vizuelnu kulturu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu“, Kristina Grebenar
49. 2015/16 — „Predstave cara Dušana u srpskoj vizuelnoj kulturi 19. veka“, Sanda Kalebić

• Jovanović, Vera (2004). Čedomir Popov. ur. Srpski biografski rečnik A-B. Novi Sad: Matica srpska. str. 488, 489. ISBN 86-83651-49-5. 
• Mijušković, Miroljub (19. 6. 2011). „Diplomatsko znamenje čuvenog kolekcionara”. Politika onlajn (Politika novine i magazini d.o.o.). 
• Ćirić, Sonja (2013). „Prijateljstvo boja i mirisa”. Politikin Zabavnik (Politika novine i magazini d.o.o.) 3222. 
• Vukmirović, Đorđe (6. 1. 2003). „Vojvođanske priče: Prefinjeni gospodin od loze Čarnojevića”. Večernje Novosti onlajn (Beograd: Kompanija Novosti onlajn). Pristupljeno 21. 1. 2017. 
• Nikoletić, Dragana (2013). „Pavle Beljanski: Diplomatija umetničke kolekcije”. Nacionalna geografija - Srbija (Adria Media Group d.o.o.). 
• Jovanov, Jasna (2010). „Plemeniti gospodin Paja”. Politikin Zabavnik (Politika novine i magazini d.o.o.) 3022. 
• „Zgrada Spomen-zbirke Pavla Beljanskog”. 2010. 
• Ćirić, Sonja (17. 11. 2011). „Mladi i naši”. Vreme (Beograd: NP „Vreme“ d. o. o.) 1089. 
• Hronologija Pavle Beljanski i njegova zbirka. Spomen-zbirka Pavle Beljanski.