Megara (mitologija)

Pomahnitali Herakle ubija svog sina dok užasnuta Megara stoji s desne srane (Nacionalni arheološki muzej u Madridu, oko 350-320. pne.)

Megara (starogrčki: Μεγάρα) bila je, u grčkoj mitologiji, tebanska princeza i prva supruga mitskog heroja Herakla.

Porodica

Megara je bila najstarija kći tebanskog kralja Kreonta, koji je možda bio brat Jokastin i ujak Edipov.[1] Ako se radi o istom Kreontu, Megarina majka je verovatno bila Kreontova žena Euridika te time sestra Menekejeva (Megarejeva), Likomedova, Hemonova i Pirina.

Antički izveštaji o imenima i broju dece koju je Megara rodila Heraklu variraju u zavisnosti o autora.[2] Prema Pseudo-Apolodorovoj mitografskoj Biblioteci, Megara je Heraklu rodila tri sina koji su se zvali Terimah, Kreontijad i Dejikon.[1] Dinija iz Argosa navodi ovu istu trojicu iz Biblioteke, ali im dodaje i četrvrtog, po imenu Dejon.[3] Tebanski pesnik Pindar navodi da je Megara rodila Heraklu osam sinova.[4] S druge strane, rimski mitograf Higin navodi da su imena njenih sinova bila Terimah i Ofit.[5]

Mitologija

Herakle ubija svog sina dok Megara gleda.

Megaru je za Herakla udao njen otac, kao nagradu ovom heroju za to što je odbranio Tebu od Minijaca kod Orhomena, i par je dobio nekoliko sinova.[6] Zbog velike mržnje koju je osećala prema Heraklu, boginja Hera mu je privremeno pomututila razum. U svom ludilu, Herakle je ubio svoju decu, bilo tako što ih je postrelio strelama, bilo tako što ih je bacio u vatru.[7][8] Neki autori navode da je u nastupu ludila Herakle ubio i Megaru.[9] Prema nekim izvorima, nakon što je Herakle završio svojih dvanaest zadataka, Megara se udala za Heraklovog nećaka Jolaja i rodila mu Lipefilenu.[10][11]

Heraklova želja da se iskupi za ubistvo žene i dece obično se navodi kao razlog zbog koga je postao rob svom rođaku Euristeju, koji mu je zadao dvanaest zadataka. Euripid daje alternativni sled događaja u svojoj tragediji Herakle, gde radnja (agon) započinje Heraklovim dvanaestim zadatkom, tj. dovođenjem Kerbera iz podzemnog sveta. Drama počinje scenom u kojoj Megara, njena deca i Amfitrion kao molioci uz žrtvenik traže utočište bežeći od tiranina Lika, koji im preti dok se Herakle nalazi u podzemnom svetu.[12] Herakle se vraća da spasi svoju porodicu, ali Irida i duh ludila, Lisa (Lyssa) pomrače mu um i on ubija Megaru i svoju decu, verujući da zapravo napada Lika.[12] Rimski tragediograf Seneka Mlađi obradio je ovaj motiv u svojoj drami Pomahnitali Herkul.

Kad je sišao u podzemni svet, Odisej je tamo video Megaru, ali Homer se ne upušta u detalje mita vezane za nju, već samo navodi da je ona bila Kreontova kći i Heraklova supruga.[13] Helenistička pesma Megara nepoznatog autora donosi jedan dijalog u Tirintu koji vode tužna Megara i Heraklova majka Alkmena i u kome Megara oplakuje svoju decu i žali se na Heraklovo odsustvo tokom izvršavanja dvanaest zadataka.[14]

Kult Megarine dece

Čini se da su Heraklovi sinovi bili uključeni u Heraklov kult heroja u Tebi, koji je proslavljan tokom svetkovine koja se zvala "Herakleja" (Herakleia); tu je, iznad "Elektrine kapije", u Heraklovu čast pripremana gozba i prinošene su žrtve.[4] Herojski grobovi Heraklove i Megarine dece u Tebi posštovani su kao Chalkoarai.[15]

Reference

  1. ↑ 1,0 1,1 Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 4, 11, II, 7, 8.
  2. ↑ Broj Megarinih sinova varira u odnosu na izvor; prema tebanskom predanju, bilo ih je osmorica (Kerényi, str. 185-186, citira Pindarovu Četvrtu olimpijsku odu), ali u Euripidovom Heraklu ima ih samo trojica, možda, prema Kerényiju, str. 186, zbog poštovanja pozorišne konvencija.
  3. ↑ Frazer, beleška 3 uz II, 7, 8, koja navodi da "drugi autori daju drugačije popise".
  4. ↑ 4,0 4,1 Stafford, Emma (2012). Herakles. New York, NY: Routledge. str. 182–183. ISBN 978-0415300681. 
  5. ↑ Higin, Fabulae 31, 32, 72.
  6. ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 4, 11.
  7. ↑ Diodor Sicilijski, Istorijska biblioteka, IV, 11, 1.
  8. ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 4, 12.
  9. ↑ Euripid, Herakle, 1001; Higin, Fabulae, 31, 8; 241.
  10. ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 6, 1.
  11. ↑ Plutarh, Moralia "TDijalog o ljubavi" / Erotikos / Amatoria", Loeb, V. XII, str. 339.
  12. ↑ 12,0 12,1 Silk, Michael Stephen (1985). „Heracles and Greek tragedy”. Greece & Rome 32 (1): 1–22. DOI:10.1017/S0017383500030096. JSTOR 642295. 
  13. ↑ Homer, Odiseja, XI, 265.
  14. ↑ Anonim, Megara.
  15. ↑ "Oni na koje ja pala kletva bronze" (Kerényi, str. 186).

Literatura

Vanjske veze