Za ostale upotrebe, v. Martin Luter (razvrstavanje).

1483. 1546. Martin Luter (nem. Martin Luther; Eisleben, 10. novembar 1483 — Eisleben, 18. februar 1546) je bio osnivač hrišćanske protestantske (luteranske) crkve u Nemačkoj i jedan od vođa reformacije, sveštenik, profesor moralne filozofije na Univerzitetu u Erfurtu i biblijske egzegeze u Wittenbergu.^[1][2][3]

Martin Luter, poreklom avgustinski monah, rodio se kao jedno od devet dece rudara i rastao je kao vrlo siromašan pod tvrdim vaspitanjem, a njegov se otac postepeno pretvarao u uspešnog preduzetnika što mu je omogućilo da pošalje sina na studije.^[4][5]

Martin Luter je nameravao da studira pravo, što je bila očeva želja, ali je 1505. napustio studije, radio kao prodavac knjiga i pristupio avgustinskom redu u Erfurtu.!^[6] Ta odluka je iznenadila njegove prijatelje i zgrozila njegovog oca. Kasnije je taj svoj potez Luter objašnjavao reakcijom na neke događaje iz svog života koji su ga učinili svesnim prolaznosti života. Pored teorije o događaju kod Štoternhajma sa olujom, grmljavinom, te time izazvanim smrtnim strahom, zbog kojeg se zavetovao postati monah, postoji i Luterovo priznanje da je, pobegao u red avgustinaca zbog sudskog progona, kako ne bi bio uhapšen (ref: Vajmarsko izdanje, Govori za stolom, WA Ti 1, 134,32-35 - citat: "Prema jedinstvenoj Božjoj odluci učinjen sam za monaha, kako me ne bi uhapsili. Inače bi bio vrlo lako uhapšen. No, ovako oni to nisu mogli, jer se celi red zauzeo za mene"). Godine 1517. piše spis o crkvenom azilu "O onima koji bježe u crkve". U govoru za stolom (izvor: WA Tr, 1, 46, 18) Luter kaže: "Nisam rado postao monah". U jednoj propovjedi iz 1523. kaže: "Nisam imao volju za to (tj. monaštvo) od srca, nego sam bio prisiljen na to, i morao sam to učiniti zbog kazne i sramote" (izvor: Scheel, Dokumente, str. 29, Nr. 69). U njegovom spisu "De votis monasticis Martini Lutheri iudicum" iz 1521. Luter kaže: "Nisam sa zadovoljstvom i dragovoljno postao monah, a još manje zbog stomaka, nego zbog straha i trepeta pred iznenadnom smrti sam prisilno i iz nužde položio zavjet (izvor: WA 8, 573, 31). U samostanu je posmatrao pravila koja se nameću novajlijama, ali nije našao svoj mir kako je očekivao. Ipak 1507. godine je zaređen,^[7] a Luteru je ponuđeno da studira teologiju kako bi postao profesor u nekom od novoosnovanih univerziteta koje su utemeljili redovnici. Godine 1508. postavljen je u službu Johanna fon Staupica, vice-generala avgustinskog reda, na novom univerzitetu u Wittenbergu (osnovan 1502). Diplomirao je teologiju 1509. i vratio se u Erfurt, gde je boravio do 1511. godine.^[8]

Posle osveštenja 1508. godine je pristupio univerzitetu u Wittenbergu gde je sa kratkim odmorima putovao u Rim — predavao filozofiju, a kasnije i teologiju i 1512. godine postao doktor teologije i dobio doživotnu biblijsku profesuru, a do 1513. godine je počeo sa delatnošću propovednika u Wittenbergu. U ovo doba je došao do poznanja da „Božija milost“ važi za svakoga ko je primi sa svojom verom.

Neposredni povod za njegovu aktivnost usmerenu na reformu i obnovu hrišćanskog učenja bilo je nastojanje pape Lava X da prodajom indulgencija obezbedi sredstva za dovršenje rimske Bazilike sv. Petra. Luter je svoje zahteve izložio u 95 teza, koje je 1517. godine objavio, prikucavši spis sa tezama na vrata dvorske crkve u Wittenbergu.^[9] Tražio je povratak novozavetnom hrišćanstvu, odbacivanje teologije svetih očeva i posredništva crkvene organizacije i hijerarhije u spasenju, kao i mogućnost da svaki vernik otkriva Boga u sopstvenoj savesti. Njegov učenik Melanhton branio je to reformističko učenje na saboru u Augsburgu 1530. godine, pod vidom tzv. augsburške veroispovesti. Pokušaji vrhova tadašnje Rimokatoličke crkve da ekskomunikacijom Lutera onemoguće reformistički pokret nisu uspeli, pa je druga „velika šizma“ u hrišćanstvu od tada postala konačna. Nova (protestantska) crkva je ustanovljena.

Luter je pored teoloških spisa, autor prvog prevoda Biblije na nemački jezik, čime je, nasuprot internacionalnom karakteru katoličanstva, afirmisan nacionalni karakter protestantizma.

U novembru 1510. zbog poslova posetio je Rim, gde je obavljao dužnosti uobičajene za svešenika-gosta i bio šokiran raskošnim i razuzdanim životom rimskog sveštenstva. Godine 1511. postao je profesor biblijske egzegeze u Wittenbergu. Iako još uvek nesiguran u sopstveni spas Luter je postao aktivni propovednik, učitelj i administrator. Negde u vreme proučavanja Novog zaveta u pripremama za svoja predavanja počeo je da veruje kako hrišćani nisu spašeni zahvaljujući sopstvenim naporima već Božjom milošću, koju oni prihvataju u veri („Da, milošću ste spašeni — po veri. To ne dolazi od vas; to je dar Božji“ Ef 2.8). Dana 31. oktobra 1517. na vrata crkve u Wittenbergu prikucao je na javnu raspravu svojih 95 teza o indulgencijama, dogmama i uređenju crkve. Povod za to bio je dolazak dominikanca Tetzela, papinog legata za prodavanje oprosta. Tetzel je tada naime, u papino ime prodavao oproštajnice od prošlih i budućih greha, bez potrebe vere i pokajanja, oproštenje se moglo kupiti ne samo za žive, već i za mrtve koji navodno borave u čistilištu. Zanimljivo je pomenuti da prethodno opisani događaj Luter ni jednom rečju nije spomenuo ni u jednom svom delu iako je tim događajem obeležen početak verske reformacije. Luterov je proglas izazvao veliko zanimanje javnosti i veoma brzo je preveden na nemački jezik (izvorno ga je Luter napisao na latinskom jeziku) i proširen je širom Nemačke. Rasprava o oprostu brzo se pretvorila u napad na papstvo, a zatim i na čitavu tradicionalnu crkvenu organizaciju. Uprkos nalogu pape Lava X (1518) da se opravda pred njegovim izaslanikom, kardinalom Cajetanom (Tomaso de Vio) ostao je čvrsto pri svojim tezama.^[10][11]

Papa gnevan zbog Luterove nauke izdao je 1520. godine bulu Exsurge domini, kojom je osudio 41 navodnu Luterovu zabludu, naredio spaljivanje njegovih knjiga i dao mu 60 dana da mu se potčini..^[12] Luter nimalo dirnut tom bulom, bacio ju je u oganj, odnosno spalio zajedno sa spisima onih koji su podržavali papinu nadležnost pred skupinom profesora, studenata i građana Wittenberga 10. decembra te iste godine. Time je on jasno pokazao da raskida sa Rimom. Nakon spaljivanja Bule je spis:

„Zašto je dr Martin Luter spalio papine knjige i knjige njegovih učenika“, u tom spisu on kaže: „Mislim da ko god je tvorac te Bule, on je pravi antihrist... Ali ja ti kažem antihriste, da Luter koji je naučio da se bori, neće se dati zaplašiti tvojim praznim Bulama, jer je on navikao da pravi razliku između komada papira i svemoguće Božje reči.“

Proučavajući Jovanovo otkrovenje i knjigu proroka Danijela on je 15. avgusta izjavio 1520: „Mi ovde smo uvereni da je papinstvo presto pravog i stvarnog antihrista.“

Godine 1521. papa je izdao novu bulu Damnatio et excommunicatio Martini Luteri. Luter i njegove pristalice bili su sada isključeni iz crkve i stavljeni pod prokletstvo. Kada je papa ponovno osudio njegovo učenje, Luter mu je odgovorio preko tri spisa:

• An den Hristlichen adel Deutcher nacion;
• Fon der Babylonischen gefangeschaft der Kirche, i-
• Fon der Feiheit eines Hristenmenschen,

U njima je izneo sopstvene osnovne koncepcije: spas hrišćaninu donosi vera u Hristovu otkupnu žrtvu, a ne dobra dela koja čini; izvor istine u religiji nije tzv. sveta predaja nego Sveto pismo; Crkva nije posrednik između čoveka i Boga, jer unutrašnju religioznost daje neposredno sam Bog. „Samo Isus“, „samo Pismo“, „samo milost“ i „samo vera“ poznata su četiri načela koja su podrazumevala reformacijsko učenje povratka na izvorno, novozavetno, hrišćanstvo. U svojim istupima težio je i ka jeftinijoj crkvi. Pored stavova koje je zastupao njegovoj popularnosti doprinela je i njegova elokvencija jer je njegovao humorističan, grub i vulgaran stil (papu je, na primer, zbog njegovog razvratnog života, zapostavljanja novozavetne hrišćanske nauke i uvođenja kojekakvih hereza nazivao antihristom, što je u ono vreme bilo veoma šokantno). Krajem 1520. godine Luter je javno spalio papinu bulu, a u januaru 1521. papa ga je zauzvrat ekskomunicirao svojom bulom Decet Romanum Pontificem. Car Karlo V, kao izvršitelj papske ekskomunikacije pozvao je Lutera da dođe na sabor u Vorms u aprilu 1521. kako bi tu Luter opozvao svoje učenje. Luter se pojavio na saboru, ali je odbio da se odrekne svog učenja tvrdeći kako ne može da ide protiv svoje savesti pa je protiv njega i njegovih istomišljenika izrečena kazna progona iz države. Tada mu je njegov simpatizer saski knez-izbornik Fridrih pružio tajno utočište u svom dvorcu. U Vartburgu Luter je počeo da prevodi Novi zavet s originalnog grčkog na nemački jezik, što je bio njegov doprinos stvaranju jedinstvenog nemačkog književnog jezika. Pre Luthera do u njegovo vreme, od 1466. do 1522. godine, bilo je 18 nemačkih prevoda Biblije i 70 prevoda Novog zaveta na različitim nemačkim dijalektima. No, Lutherovi su prevodi bili najbolji. U to doba Luterov radikalizam je počeo da iščezava pa je počeo da se sve više zalaže za miran razvitak i nenasilna sredstva, a službenim osloncem reformacije je proglasio kneževu feudalnu vlast.

Oženio se 1525. godine Katarinom fon Bora, bivšom časnom sestrom. Time je jasno pokazao što misli o celibatu. Brak je bio uspešan, a supruga mu je postala važan oslonac u životu. Na verskom planu, međutim, Luter je doživljavao sukobe i unutar svoga pokreta pa se tako razišao s radikalnim Minzerom, kao i s nekim drugim velikim reformatorima svoga vremena — Erazmom Roterdamskim (koji zapravo nije bio reformator, jer je do smrti ostao katolik, a samog je Lutera još pre njegove ekskomunikacije upozoravao na pogubnost dela koje je započeo) i dr Luter je oštro istupio i protiv anabaptista tražeći za njih progon i smrtnu kaznu.

Njegov verni pristalica bio je Filip Melanhton koji je bio njegov zastupnik na saboru u Augsburgu 1530. godine, na koji Luter nije mogao da dođe jer je prognan. Međutim to zapravo i nije tačno, jer je Melanhtona Luter nazivao izrazom, koji bi se mogao prevesti kao „mekušac“, zbog njegove popustljivosti i sklonosti kompromisima s Katoličkom crkvom. Godinu dana ranije, 1529, Luter je objavio svoju najpopularniju knjigu — Mali katehizam, u kojoj je objasnio teologiju evangelističke reformacije jednostavnim i slikovitim jezikom.

Godine 1532. Luter je preveo Stari zavet s originalnog hebrejskog na nemački. Iste godine delo je i objavljeno. U međuvremenu njegov uticaj se raširio širom severne i istočne Evrope. Razlog tome bio je taj što je branio nezavisnosti vladara od crkvenog nadleštva (kasnije je taj njegov stav bio intepretiran na načine suprotne njegovoj prvobitnoj nameri). Kada je 1525. izbio Seljački ustanak u krajevima gde su kneževi i plemići bili mahom katolici, Luter je pokušao da posreduje svojim autoritetom. Međutim, kada je ustanak zahvatio i protestantska područja, izrazito oštro je istupio protiv ustanika, podržavajući i smrtnu kaznu za vođe pobune.

Do 1537. godine Luterovo zdravlje bilo je ozbiljno ugroženo. Istovremeno ga je sve više zabrinjavao preporod papskog uticaja, kao i oni potezi koje je on smatrao pokušajem Jevreja da iskoriste konfuziju među hrišćanima i ponovo otvore pitanje Isusovaog poslanja. Smatrajući i sebe odgovornim za nastalu situaciju napisao je oštru polemiku protiv Jevreja, kao i polemike protiv papstva i radikalnog krila reformista — anabaptista (treba, međutim, spomenuti i da je Luter u ranijim godinama svoga delovanja bio protivnik teološki motivisanog antisemitizma, pa je tada napisao i poznato delo „Isus Hrist je rođen kao Jevrejin“ u kojem se zalagao za novozavetni odnos prema Jevrejima koji je pozitivan.

Ipak, njegove antijevrejske teze su omogućile stvaranje antisemitske Nemačke evangeličke crkve u doba nacizma, koja je zastupala izrazito rasističke stavove, predstavljajući se crkvom arijevske rase. U zimu 1546. godine Luter je zamoljen da razreši spor između dva mlada grofa koja su vladala u području Mansfelda, gde se rodio. Iako veoma star i bolestan, krenuo je na put, razrešio spor i umro 18. februara 1546. u Eislebenu. O Lutherovoj smrti postoje tri kontradiktorna izveštaja svedoka-očevidaca: izveštaj "Historia", izveštaj dva lekara i apotekara Johanna Landaua i izveštaj Lutherovog sluge Ambroziusa Rudtfeldta, prema kojem ga je navodno rano ujutro pronašao obešenoga za krevet (baldahin), i što se uvek iznova osporavalo.

Govoreći o Janu Husu izjavio je:

„Ako se takav čovek smatra jeretikom, onda niko na svetu nije pravi hrišćanin.“

U celokupnom Lutherovom opusu, pored svedočanstava duboke religioznosti, ima i oholosti, blasfemija, prostota i govora mržnje do pozivanja na ubijanje. Zato od 1881. godine do danas postoje psihoanalitička istraživanja o njemu. Psihoanalitičari polaze od pitanja: U kojoj je meri Luter bio duševno bolestan, i u kojoj je meri reformacija nastala iz njegovih psihopatoloških korjena.

Luteru se odaje počast 18. februara komemoracijom po Luteranskom kalendaru svetaca i Episkopkom (SAD) kalendau svetaca. Po kalendaru svetaca Engleske crkve on se komemoriše 31. oktobra.

• The Erlangen Edition (Erlangener Ausgabe: "EA"),
• The Weimar Edition (Weimarer Ausgabe)
• The American Edition (Luther's Works)

Martin Luther na Wikimedijinoj ostavi

• Text lutherova překladu Bible revidovaný roku 1984
• Projekt Wittenberg – Lutherovy texty v angličtině
• Katholický pohled na Luthera (en)
• Lutherova města na internetu
• Martin Luther – Eine Bibliographie Arhivirano 2005-11-24 na Wayback Machine-u (de)
• Website about Martin Luther
• Booknotes interview with Martin Marty on Martin Luther, April 11, 2004. Arhivirano 2011-11-15 na Wayback Machine-u
• Commentarius in psalmos Davidis Manuscript of Luther's first lecture as Professor of Theology at the University of Wittenberg, digital version at the Saxon State and University Library, Dresden (SLUB)
• Martin Luther Collection: Early works attributed to Martin Luther, (285 titles). From the Rare Book and Special Collections Division at the Library of Congress