Jevonsov paradoks (Dževonsov paradoks), takođe i Jevonsov efekt, je stav iz oblasti ekonomike kojim se tvrdi da uvećanje efikasnosti korišćenja nekog resursa teži da uveća (a ne smanji) stopu potrošnje tog resursa[1]. Engleski ekonomista William Stanley Jevons je 1865. primetio da su tehnološka poboljšanja koja su uvećala efikasnost korišćenja uglja dovela do njegove povećane potrošnje u mnogim industrijama. Zato je tvrdio, protivno uobičajenoj intuiciji, da se za smanjenje potrošnje goriva ne može oslanjati na tehnološki napredak[2].
Ovo pitanje preispituju današnji ekonomisti, koji proučavaju efekte povraćaja (rebound effect) od poboljšane energetske efikasnosti. Osim što smanjuje količinu potrebnu za neku potrebu, poboljšana efikasnost snižava relativnu cenu korišćenja resursa, što uvećava i njegovu potražnju, što potencijalno poništava uštedu od uvećane efikasnosti. Osim toga, uvećana efikasnost ubrzava ekonomski rast, što dalje uvećava potražnju za resursima. Dževonsov paradoks se javlja kada preovlađuje efekat od uvećane potražnje, što dovodi do uvećanja ukupne potrošnje resursa.
Dževonsov paradoks je korišćen kao argument da je štednja energije uzaludna, jer bi poboljšana efikasnost mogla uvećati potrošnju goriva. Ipak, uvećana efikasnost može poboljšati životni standard. Takođe, potrošnja goriva dodatno opada ako se primeni i ekološki porez ili neka druga politika konzervacije koja cenu upotrebe održava na istom (ili višem) nivou[3].
Pošto se Dževonsov paradoks odnosi samo na tehnološka poboljšanja koja uvećavaju efikasnost korišćenja goriva, mere koje nameću konzervacione standarde i uvećavaju troškove ne podležu paradoksu.
Reference