Odmah u početku Društvo je pokušalo da reši tada još nerešeno pitanje pravopisa i usvojilo je azbuku od 35 slova. Rad je bio prekinut avgusta 1842, zbog nereda u zemlji, i nastavljen je tek avgusta 1844. godine. Od tada je Društvo radilo na „Jezikoslovnom rečniku” i školskim udžbenicima, ali je ubrzo obustavilo rad na rečniku, naročito zbog protesta Vuka Karadžića. Posle toga Društvo je radilo na prikupljavanju istorijskih podataka i članaka, pregledalo je razne radove svojih članova, davalo je članovima na izradu školske knjige.
Prva strana Ustava Društva srpske slovesnosti
U „Novinama Srbskim” 1846. objavljen je program rada Društva i njegovog glasila. Časopis Glasnik Društva srpske slovesnosti počeo je da se izdaje od 1847. U okviru Glasnika predviđen je prostor za: povesnicu i starine srpske, zemljopisanije, državopisanije (statistika) i prirodopisanje srpsko i radove iz oblasti drugih nauka. Od drugog broja Glasnik je redovno objavljivao izvore, a od petog (1855) je počeo da prati domaće i kasnije strabe publikacije. Za vreme svog postojanja, u periodu 1847—1863 Društvo je objavilo 17 brojeva glasnika.[2]
Društvo srpske slovesnosti je izdalo nekoliko popularnih knjiga i sarađivalo u skidanju zabrane Vukovog pravopisa. Mada se već 1848. godine tražilo napuštanje pravopisa nametnutog odredbom iz 1832, i redakcija glasila se držala starog, Društvo nije učinilo mnoga na unapređenju jezika. Prve tekstove pisane Vukovim jezikom i pravopisom počeo je da objavljuje Đura Daničić.[2]
Pored toga Društvo je pokušavalo nekoliko puta da uradi i nekoliko krupnijih poslova (osnivanje Narodne biblioteke i muzeja, opštinskih čitaonica po celoj zemlji, izdanie Enciklopedije nauka), ali nije uspevalo zbog slabe aktivnosti svojih članova i malog broja obrazovanih ljudi u Srbiji tada.
Nacrt pečata Društva srpske slovesnosti, crtež A. Nikolića 1841
Liberali su pokušali da iskoriste Društvo srpske slovesnosti za svoj teorijski liberalizam.[5] Društvo je 26. januara1864. godine imalo svoj godišnji skup na kome su za nove članove Društva predlagali Garibaldija i Hercenovoga sina.[6] Ministar prosvete Kosta Cukić se energično suprotsavljao tom predlogu i nastala je velika gužva, pa je sednica bila prekinuta.
Društvo srpske slovesnosti je sledećega dana 27. januara1864 ukinuo knez Mihailo.
Kada se sa distance od 160 godine osmotre istorijski uslovi u kojima je ono nastalo, razvijalo se i radilo, vidi se da je dalo veliki doprinos deprovincijalizaciji i evropeizaciji naše nauke. Društvo je učinilo prve korake u našem naučnom povezivanju s poznatim naučnicima i naučnim središtima Evrope i, ispunjavajući svoje naučne, kulturno-istorijske i nacionalne zadatke, za sobom je ostavilo neizbrisive tragove.
