Balistička raketa je raketa koja prati suborbitalnu balističku putanju leta sa ciljem dostavljanja bojeve glave na unapred određenu metu. Navođena je samo tokom relativno kratke inicijalne faze leta, a kasnije njenim letom upravljaju zakoni orbitalne mehanike i balistike. Do sada napravljene balističke rakete kao pogon tokom leta koriste hemijske raketne motore raznih tipova.
Raketa može biti u velikoj meri balistička a ipak sposobna za određene manevre izbegavanja, kao što se tvrdi za raketu Bulava koja je u razvoju. U tom slučaju se ponekad koristi izraz kvazibalističke rakete.
Prva balistička raketa je bila A-4, poznata pod oznakom V-2. Razvila ju je Nacistička Nemačka tokom tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka, pod vođstvom Valtera Dornbergera. Prvo uspešno lansiranje V-2 je izvedeno 3. oktobra, 1942. a u upotrebu je ušla 6. septembra, 1944, kada je gađan Pariz, a dva dana kasnije je gađan London. Do kraja Drugog svetskog rata je lansirano preko 3000 ovih raketa.
Putanja balističke rakete se deli na tri dela: Deo tokom koga raketa koristi pogon motora, deo slobodnog leta, koji čini najveći deo leta, i faza ponovnog ulaza, kada raketa ponovo ulazi u Zemljinu atmosferu.
Balističke rakete mogu da se lansiraju sa fiksiranih ili mobilnih lansirnih mesta, uključujući vozila, letelice, brodove i podmornice. Faza leta tokom koga se koristi pogon motora može da traje od nekoliko desetina sekundi do nekoliko minuta, i može da se sastoji od više raketnih stadijuma.
Kada se isključi pogon, raketa ulazi u fazu slobodnog leta. Kako bi prešle velike razdaljine, balističke rakete se obično lansiraju u suborbitalne svemirske letove; kada su u pitanju interkontinentalne balističke rakete, najveća visina dostignuta tokom slobodnog leta je oko 1200 km.
.svg)
