Човече који српском земљом ступаш,/
било да си дошљак или овдашњи,/
ма ко да си и ма шта да си,/
када дођеш на поље ово,/
које се зове Косово,/
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,/
мене крстозначног као стег,/
видећеш како посред поља управно стојим./
Да не проминеш и да не превидиш/
као нешто залудно и ништавно,/
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,/
и размотри речи које ти преносим,/
и из тога ћеш разумети због ког узрока/
и како и зашто ја стојим овде,/
јер истину ти говорим,/
ништа мање од живога,/
да ћу вам изнети у суштини све што се збило./
Овде негда бејаше велики самодржац,/
чудо земаљско и рига српски,/
звани Лазар, кнез велики,/
побожности непоколебими стуб,/
доброразумља пучина и мудрости дубина,/
огњени ум и заштитник странаца,/
хранитељ гладних и миловање ништих,/
скрбних миловање и утешитељ,/
који воли све што хоће Христос,/
коме иде сам по својој вољи/
и са свима својим безбројним мноштвом,/
колико је под руком његовом./
Мужеви добри, мужеви храбри,/
мужеви, ваистину, у речи и у делу/
који се блистају као звезде светле,/
као земља цветовима шареним,/
одевени златом и камењем драгим украшени,/
многи коњи изабрани и златоседлани,/
сведивни и красни коњаници њихови./
Свеплеменитих и славних/
као какав добри пастир и заштитник,/
мудро приводи духовне јагањце/
да у Христу добро скончају/
и приме мучења венац/
и вишње славе учесници буду./
И тако сложно велико безбројно мноштво/
скупа с добрим и великим господином,/
добром душом и вером најтврђом,/
као на красну дворану и многомирисану храну/
на непријатеља се устремише/
и праву змију згазише/
и умртвише дивљу звер и великог противника/
и неситога ада свејадца,/
велим Амурата и сина његова,/
аспидин и гујин пород,/
штене лавово и василсково,/
па са њима и не мало других./
О чудеса Божијих судбина,/
ухваћен би храбри страдалац/
безаконим агаренским рукама/
и крај страдању добро сам прима/
и мученик Христов постаје/
велики кнез Лазар./
Не посече га нико други, о љубими,/
до сама рука тога убице, сина Амуратова,/
И све ово речено сврши се/
лета 6897 (1389), индикта 12, месеца 15, у дан уторак,/
а час је био шести или седми,/
не знам, Бог зна./
|
Wanderer, du, der du über das serbische Land gehst,/ egal woher du kommst,/ fremder oder einheimischer,/ betrittst du dieses Feld,/ das sich Amselfeld nennt,/ dann wirst du auf diesem die Gebeine der Toten erblicken, zwischen den Felsen/ und mich, eine steinerne kreuzartige Säule,/ wirst du inmitten des Feldes aufrecht erhoben stehen sehen./
|