Palata kulture i nauke

Palata kulture i nauke 2008.
Izgradnja palate 1953.
Palata sa sjeverne strane – ulaz u Palatu omladine
Vidikovac na 30. spratu (114 m) zgrade
Jedan od hodnika na nivou -2, gde žive mačke palate

Palata kulture i nauke, PKiN (do 1956. Palata kulture i nauke Józefa Staljina; poljski: Pałac Kultury i Nauki) jest druga najviša zgrada u Poljskoj po ukupnoj visini (237 m). Nalazi se u centru Varšave.[1]

Vlasnik zgrade je glavni grad Varšava. Palata je sjedište Vijeća Glavnog grada Varšave. Palata je sjedište mnogih preduzeća i javnih institucija, uključujući četiri pozorišta, dva muzeja, bioskopa, škole Collegium Civitas i vlasti Poljske akademije nauka. Tu se organizuju i razne vrste izložbi i sajmova. U njemu se nalazi konferencijska i zabavna dvorana za 3000 ljudi (Kongresna sala) i Palata omladine sa bazenom.

Ispred glavnog ulaza nalaze se dvije skulpture: Adama Mickiewicza i Mikołaja Kopernika.

Dugi niz godina, zgrada je inspirisala poljske književne i filmske stvaraoce – pojavljuje se u gotovo svakom filmu koji se dešava u Varšavi.

Historija

Začetnik izgradnje Palate kulture i nauke bio je Josif Staljin. 5. aprila 1952. godine potpisan je sporazum između vlada Narodne Republike Poljske i SSSR-a o izgradnji zgrade kao „poklona sovjetskih naroda poljskom narodu“.[2] Izgrađena je u godinama 1952–1955 prema projektu sovjetskog arhitekte Leva Rudnjeva, koji je bio inspirisan moskovskim neboderima (izvan Rusije poznatim kao Sedam sestara), po uzoru na američke art deco nebodere.[3] Arhitektonski, to je mješavina socijalističkog realizma i historicizma. Visoka je 237 metara.[4]

Gradnji palate su prethodili pripremni radovi. U sklopu njih je srušeno oko 170 stambenih kuća koje su preživjele rat. Njihovi stanovnici su preseljeni u novo stambeno naselje u Muranówu. Tri vlasnika koji nisu pristali na deložaciju izvršili su samoubistvo.[5] Izgradnja objekta trajala je od 1. maja 1952. do 21. jula 1955. godine.[6] Tamo je radilo između 3.500 i 5.000 radnika iz Sovjetskog Saveza i oko 4.000 poljskih radnika. Zbog teških životnih uslova u Varšavi, koja se obnavljala od ratnih razaranja, došljaci su se nastanili u posebno izgrađenom stambenom naselju.[4] Tokom radova poginulo je 16 osoba.[7]

Prije završetka, dva dana nakon smrti Josifa Staljina, 7. marta 1953. godine, zgrada je dobila naziv Palata kulture i nauke Józefa Staljina. 21. jula 1955. godine palata je puštena u upotrebu. U trenutku završetka, PKiN bila je druga najviša zgrada u Evropi (poslije Moskovskog državnog univerziteta) i osma najviša zgrada na svijetu. Palata je zadržala ove pozicije do 1990. odnosno 1961. godine.[8]

Zgrada je u početku imala svijetlu fasadu koja je vremenom postala siva. Fasada je napravljena od keramičkih sinterova boje pješčara proizvedenih u fabrici na Uralu. Detalji građevine i bareljefi izrađeni su od krečnjaka, pješčenjaka, granita i mramora.[8]

Godine 1956. počela je serija samoubilačkih skokova sa osmatračnice na 30. spratu, na visini od 114 metara – prvo je skočio Francuz, a za njim sedam Poljaka. Nakon ovih incidenata odlučeno je da se na terasi postave rešetke.

Sadašnjost

Palata kulture i nauke i danas budi emocije kod nekih stanovnika Varšave. Protivnici daljeg prisustva ove zgrade u glavnom gradu zgradu smatraju simbolom sovjetske dominacije nad Poljskom, što ukazuje da je njena izgradnja počela u godinama najdubljeg staljinizma, kada je Poljska bila potpuno podređena SSSR-u. Bilo je ideja da se palatu prekrije kancelarijskim zgradama, da se u njoj stvori Muzej komunizma "Socland", pa čak i da se uništi "kosmička osovina koja probija srce glavnog grada". Zagovornici smatraju da zgrada Palate kulture i nauke trenutno obavlja mnoge korisne funkcije i postala je trajni element gradskog pejzaža, te da bi njeno rušenje predstavljalo samo čin varvarstva.[9][10]

Palata kulture i nauke je 2. februara 2007. godine upisana u registar spomenika. Ova odluka izazvala je ekstremna mišljenja među ljudima iz svijeta arhitekture, kulture, nauke i medija.[11]

Palata kulture i nauke je, pored MDM-a jedini potpuno očuvani primer arhitekture socijalističkog realizma u Varšavi.

Fauna Palate kulture i nauke

  • 43. sprat palate je gnjezdilište sivih sokola. 2009. godine ugrađene su kamere u gnijezdu, prenos se može pratiti na internetu. Tamo je 2016. godine par sokolova dobio potomstvo. Mladi sokoli su dobili imena: Bazyl, Orion i Wawa.[12]
  • Mačke žive na spratu -2. Životinje imaju svog staratelja, a hranu im obezbjeđuje uprava Palate kulture i nauke. Ranije ih je bilo nekoliko desetina, dok je 2015. godine broj ovih životinja bio 11.[13]
  • Od 2015. godine na krovu pozorišta Studio postoji pčelinjak.[14]

Tehnički podaci

  • Građevinska konstrukcija: čelični okvir, unutrašnje čelično jezgro, armirano betonski sandučasti temelj
  • Visina: 237 m; 187,80 m bez igle
  • Broj spratova: 42
  • Broj soba: 3288
  • Ukupna površina: 123.084 m²
  • Zapremina: 817.000 m³
  • Potrošnja električne energije: jednaka gradu sa 30.000 stanovnika
  • Fasada je dijelom napravljena od keramičkih ploča, koje su trenutno jako zaprljane – 2009. godine procijenjeni trošak obnove fasade iznosi 10–15 miliona PLN.
  • Kompanija PKiN zapošljava 330 ljudi u zgradi – ima svoje električare, vodoinstalatere i tapetare.

Reference

  1. ^ Wojtczuk, Michał (21. 2. 2021). "Historyczny moment: Pałac Kultury już nie jest najwyższy w Warszawie". warszawa.wyborcza.pl (jezik: poljski). Pristupljeno 26. 5. 2022.
  2. ^ Jabłoński, Krzysztof (1984). Warszawa: portret miasta (jezik: poljski). Warszawa: Arkady. ISBN 83-213-2993-4.
  3. ^ Cymer, Anna (16. 7. 2015). "Pałac Kultury i Nauki w Warszawie kończy 60 lat! Dlaczego właściwie powstał?". Bryła - polska architektura (jezik: poljski). Arhivirano s originala, 2. 3. 2021. Pristupljeno 26. 5. 2022.
  4. ^ a b "Historia Pałacu". Zarząd Pałacu Kultury i Nauki Sp. z o.o. (jezik: poljski). Arhivirano s originala, 26. 1. 2017. Pristupljeno 26. 5. 2022.
  5. ^ ""W chwili, gdy ten numer dojdzie do rąk czytelników, Pałac Kultury zmieni już swój wygląd"". TVN Warszawa (jezik: poljski). Pristupljeno 26. 5. 2022.
  6. ^ Zieliński, Jarosław (2012). Pałac Kultury i Nauki (jezik: poljski). Łódź: Księży Młyn. ISBN 978-83-7729-158-0.
  7. ^ Paszkiewicz, Piotr; Sandowicz, Michał (1990). Wolski cmentarz prawosławny w Warszawie. Przewodnik (jezik: poljski). Warszawa: Komisja Opieki nad Zabytkami przy Metropolii Prawosławnej. str. 14.
  8. ^ a b Majewski, Jerzy S.; Urzykowski, Tomasz (2015). Spacerownik Pałac Kultury i Nauki (jezik: poljski). Warszawa: Agora. str. 48. ISBN 978-83-268-2252-0.
  9. ^ Majewski, Jerzy S. (25. 11. 2017). "Pałac Kultury do zburzenia? W Warszawie mamy długą tradycję barbarzyńskich rozbiórek". warszawa.wyborcza.pl (jezik: poljski). Pristupljeno 26. 5. 2022.
  10. ^ Molga, Tomasz (16. 11. 2017). "A po zburzeniu Pałacu Kultury stanie łuk triumfalny? Znany architekt kpi z pomysłu". wiadomosci.wp.pl (jezik: poljski). Arhivirano s originala, 23. 4. 2021. Pristupljeno 26. 5. 2022.
  11. ^ "Zestawienie zabytków nieruchomych. Wykaz zabytków nieruchomych wpisanych do rejestru zabytków – stan na 30 czerwca 2020 r. Woj. mazowieckie (Warszawa)". nid.pl. 30. 6. 2020. Arhivirano s originala, 30. 6. 2021. Pristupljeno 26. 5. 2022.
  12. ^ "Sokoły z PKiN z imionami". Gazeta Stołeczna (jezik: poljski): 5. 15. 6. 2016.
  13. ^ Urzykowski, Tomasz (20. 6. 2015). "Tajemnicze piwnice Pałacu dla zwiedzających". Gazeta Stołeczna (jezik: poljski): 4.
  14. ^ "Miejskie pszczoły na dachu Pałacu Kultury i Nauki". um.warszawa.pl (jezik: poljski). 7. 8. 2015. Arhivirano s originala, 16. 6. 2021. Pristupljeno 26. 5. 2022.

Vanjski linkovi

Information related to Palata kulture i nauke